Region oko Crnog mora jedno je od najvećih današnjih poprišta sukoba Rusije i Zapada oko uticaja, naravno, ako se izuzmu ratne zone, poput Ukrajine. U senci ruske invazije na Ukrajinu, u pojasu uz Crno more u ukrajinskom susedstvu, dešavaju se procesi koji će na dugi rok odrediti odnose snaga u jednom od strategijski najvažnijih područja Evroazije.

NATO je još 2022, na samitu u Madridu prepoznao da će Moskva posle agresije na Ukrajinu pojačati pritisak na ostale države iz komšiluka, koje smatra svojom „istorijskom“ teritorijom. U tada usvojenom Strategijskom konceptu, NATO je označio zonu Crnog mora kao područje od strateške važnosti za celu Alijansu.

Pojas od Ukrajine, preko Moldavije, Rumunije, Bugarske pa do Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana od vitalne je važnosti za oba zavađena bloka. On ne samo što je na raskrsnici ogromnih energetskih izvora i koridora, već je i politička i bezbednosna razdelnica između Evrope i njenih saveznika s jedne, Rusije s druge i Irana i centralnoazijskih država sa treće strane.

Onaj ko bude imao kontrolu nad ovim pojasom, kao i dominantan ekonomski i bezbednosni uticaj, moći će da se smatra najuticajnijim igračem na mnogo širem području, koje se dodiruje čak i sa Kinom i Indijom.

Rusija ne skriva pretenzije da očuva dominaciju u crnomorskom pojasu za koju smatra da joj pripada po pravu baštinika Sovjetskog saveza. Sve države u ovoj zoni nekada su bile deo Sovjetskog saveza, ili su bile deo „bratskog“ bloka, poput Rumunije i Bugarske.

Ali, ni u jednoj od njih, to nasleđe se ne vidi kao prirodno pravo na uticaj, kako ga Moskva vidi, naprotiv. Na njega se gleda kao na istorijski teret, kojeg nacije oko Crnog mora žele da se otresu, pokazujući želju da budu deo zapadnih saveza – EU i NATO. Bugarska i Rumunija su uspele u tome još pre više od 15 godina. Međutim, njihovo članstvo u EU i NATO za Rusiju ne znači trajno spuštenu rampu za pokušaj da povrati svoj uticaj.

Bugarska, na primer, već tri godine nema funkcionalnu vladu, za to vreme sedam parlamentarnih izbora koji nisu izrodili vladu, između ostalog i zbog značajnog dela biračkog tela koji želi bolje veze sa Rusijom.

Posle godina snaženja svoje pozicije unutar EU i NATO, uz ogromnu podršku građana, Rumunija se ovih dana suočava sa velikim ispitom otpornosti svoje demokratije na spoljni ruski uticaj.

Ustavni sud je, na osnovu nalaza saveta za nacionalnu bezbednost, poništio prvi krug predsedničkih izbora i vratio ih na početak. Razlog je taj što su bezbednosne službe utvrdile veliku umešanost Moskve u uspeh Kalina Đorđeskua, koji je osvojio najviše glasova u prvom izbornom krugu.

Pobeda ovog autsajdera u prvom krugu bila je kratkotrajni uspeh ruske hibridne operacije. Ona je kombinovala poplavu dezinformacija na internetu i društvenim mrežama sa plaćanjem svakome ko preko svog naloga promoviše ovog pro-ruskog kandidata. Ovog „mandžurijskog kandidata“ Sputnjik je još 2016 godine nazivao „budućim premijerom Rumunije“.

Rumunija je, poništavanjem prvog izbornog kruga, povukla prilično radikalan potez, koji se nisu usudile da povuku ni mnogo uticajnije države iz NATO i EU, iako su i same nekad bile pod hibridnim napadom iz Moskve. Uključujući i SAD, čiji su predsednički izbori 2016, na kojima je pobedio Donald Tramp, bili prvi veliki slučaj ruskog mešanja u izbore na Zapadu.

Otkako je napala Ukrajinu pre skoro tri godine, ruske pozicije u regionu Crnog mora ne stoje dobro. Jermenija, tradicionalni saveznik Moskve, želi da izađe iz Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ruskoj verziji NATO, razočarana što je ostavljena na cedilu kada je Azerbejdžan vojno preuzeo oblast Nagorno Karabah.

Moldavija i Gruzija su prepoznale ruski napad na Ukrajinu kao opasnost za sebe, procenjujući da mogu biti sledeće na redu na čiju teritoriju će ući ruske trupe. Obe bivše republike SSSR-a imaju na svojoj teritoriji sporna područja u kojima su ruske trupe – Moldavija ima Pridnjestrovlje, a Gruzija Abhaziju i Južnu Osetiju. Sve su to zamrznuti konflikti koji mogu biti aktivirani u svakom trenutku, ako to bude odgovaralo interesima Moskve.

One su zato zatražile i vrlo brzo, u decembru prošle godine, dobile status kandidata za članstvo u EU, očekujući da će to biti važan korak ka izlasku iz ruskog zagrljaja. Ali, da li je to zaista bilo dovoljno? Sudeći po turbulencijama u obe zemlje, priča još nije završena.

Proevropske snage u Gruziji organizuju masovne proteste protiv pro-ruske vlade, smatrajući da je pokrala nedavne parlamentarne izbore i da se oglušuje o volju 80% Gruzina koji žele ulazak u EU.

U Moldaviji, takođe, izborna odiseja nije završena, iako je pro-evropska predsednica Maja Sandu nedavno dobila još jedan mandat, a istog dana prošao je i referendum o ulasku u EU, doduše sa vrlo tesnom većinom. Moldavci će konačni odgovor o tome da li idu ka EU ili ostaju pod jakim ruskim uticajem morati da sačekaju do proleća kada će biti održani parlamentarni izbori.

Ključnu reč o budućnosti celog pojasa oko Crnog mora imaće ishod, odnosno buduće mirovno rešenje za Ukrajinu. Ona je i sama jedna od najvažnijih karika u ovom lancu i njen budući status direktno će se odraziti i na prilike u ostalim državama regiona. Do tada, severni i istočni pojas oko Crnog mora ostaje poprište za obaranje ruku Rusije i Zapada.