Josip Broz Tito umro je u ovom mesecu pre 40 godina, ali nećemo ovde mnogo o njemu. Tek o jednoj njegovoj odluci, ali ne bilo kojoj. Već o onoj koja je doneta pre tačno 72 godine i koja je odredila njegovu lidersku karijeru, ali i sudbinu naroda koje je vodio. Sigurno već pretpostavljate da je reč o raskidu sa Sovjetskim Savezom, o čuvenom „istorijskom NE“. Pretpostavljam da je ovih majskih dana pre tačno 72 godina kuvalo u Titovom kabinetu, da su se testirale procene i varijante kako odgovoriti „Velikom bratu“ ako krene oštro. Gotovo da mogu da vidim zabrinute Titove generale kako maršalu obrazlažu rizike, jer Sovjeti su praktično na svim istočnim i severnim granicama zemlje, a šefovi UDBA-e i KOS-a referišu o hiljadama petokolonaša, koji bi jedva dočekali ulazak crvenoarmejaca u Jugoslaviju i svrgavanje revizioniste iz Kumrovca.

Ipak, svi znamo šta se na kraju desilo i čega sa ponosom treba da se sećamo za nešto manje od dva meseca, kada se bude navršavalo 72 godina od Rezolucije Informbiroa i Titovog raskida sa Staljinom.

Njegov otpor odredio je put posleratne Jugoslavije, njegova odluka značila je da se Jugoslavija opredelila, da ne želi da bude još jedna sovjetska republika, kakvih je već bila puna istočna Evropa. On je birao vrednosti, a ne stranu, birao je stabilnu budućnost, a ne kratkotrajno savezništvo. Njegova odluka nije se zasnivala na strahu, već na uverenju da svaka nacija ima dovoljno snage i hrabrosti da sama donese odluku koja se nje životno tiče.

Koliko god da je rizično povlačiti istorijsku analogiju sa 1948, moramo se ponekad usuditi da uzmemo pouke iz teških momenata u našoj istoriji.

Srbija je i danas pod pritiskom da se opredeli, to nije nikakva tajna. Naravno, ima mnogo onih koji traže da se Srbija ne opredeljuje, da ostane „negde između“, ali iza svakog od takvih zahteva stoji manje ili više otvoreno navijanje da se Rusija prigrli kao najveći ili čak jedini veliki saveznik i da se okrenu leđa Zapadu. Takva „neopredeljenost“ je samo podmukla maska za vrhunsko podaništvo Moskvi, koje se graniči sa petokolonaštvom IB-ovaca iz 1948. godine. Određeno je uverenjem da Zapad (EU, SAD, NATO…) želi nekakvo uništavanje Srbije, a ustvari je povlađivanje najrazornijim silama u našem društvu, koje žele konzerviranje guslarskog nacionalizma, koruptivne centralizovane ekonomije, nerad…nasuprot reformi, otvorene konkurencije… Srbija danas, kao i Jugoslavija pre sedam decenija, ne bira između Rusije i Zapada. Ona bira između dva sistema vrednosti, koja se takmiče na globalnom nivou, a ishod je do sada više nego ubedljiv. Bira između otvorenog društva i takmičarske ekonomije s jedne strane i cenzurisanog interneta i tajkunskog ja-tebi-ti-meni sa druge. Oba paketa vrednosti pod zaštitom su ogromnih vojnih, ekonomskih i političkih sila. Ali tako je bilo i 1948. godine, pa je odluka doneta. I bila je dobra. Teška za one koji su je donosili, ali dobra za narod i za državu, na dugi rok. Nekada istorija može zaista da bude najbolji savetnik. Danas, osnovno pitanje je da li je neopredeljenost održiva odluka na duže staze. Odgovor je jednostavan, neopredeljenost je samo slabost koja ne sadrži u sebi nikakvu suštinu i u današnje vreme je više isprazna floskula nego politički stav. Ni jače zemlje nego što je naša nisu neopredeljene, čak ni one koje su medju najjačima. Jer neopredeljenost nije nikakva politička vrlina, to je iznudjena fraza, prepuna licemerja koja samo neiskusnima deluje kao lagodna pozicija. Danas se neopredeljenost ne odnosi na vojne saveze (premda postoji samo jedan takav), već na sisteme vrednosti kao sa početka kolumne. Na kvalitet života, obrazovanje, plate, penzije, ekonomiju, budućnost. A prema svemu navedenom odgovoran političar ne može (i ne sme) biti neopredeljen! I na kraju, pogledajmo se u oči iskreno, želimo li da da budemo kao Rusija? Da imamo ekonomiju kao što ima Rusija, takav politički sistem, kvalitet života… Legitimno je i ništa lakše da odbacimo sve vrednosti zapadne civilizacije i da prigrlimo Putinovu Rusiju. Pa ok, i to je odluka. I zašto bi bili neopredeljeni ako nam je „majka Rusija“ jedini prijatelj i sve što nam treba? Onda nismo fer ni prema sebi ni prema njoj. Ako je sve tako kao što naši rusofili tvrde i ako je ova proputinovska histerija u Srbiji (koja je jača i glasnija nego u Rusiji) većinski stav Srbije onda ne postoji ni ta lažna dilema. Onda Srbija ne treba i ne sme da bude neopredeljena. Treba da bude jasno i čvrsto uz Rusiju, vodeći računa o interesima Putina i Rusije. Nema potrebe, dakle, da flertujemo sa  zapadom i zlom USA i Velikom Britanijom, kojima je u vrhu agende, (svakog jutra čim počnu da rade), kako da unište Srbiju i srpski narod. I krajnje je neshvatljivo zašto bi želeli da ulazimo u porodicu vrednosti kao što je EU sa zemljama članicama koje su nam, kako kažu pojedini naši ministri, neprijatelji.  Dakle, ništa lakše za naše rukovodstvo. Odbaciti licemeran zapad i konačno i formalno postati mala Rusija na Balkanu. Sve je bolje od neopredeljenosti. Dante Aligijeri je rekao: „Najmračniji krugovi pakla su rezervisani za one koji su vremenima moralne krize neopredeljeni.