STATUS KOSOVA – (NE)EKONOMSKA TEMA U VAŠINGTONU

Kada bismo se vremeplovom prebacili u veoma blisku budućnost, u kojoj će pitanje Kosova i odnos Srba i Albanaca već biti uređeni kompromisom, sporazumom na obostrano zadovoljstvo (ili podjednako nezadovoljstvo), bilo bi istorijski korektno da se 2. septembar 2020. godine tada pominje kao datum kada je učinjen odlučujući pomak. U toj, prilično bliskoj budućosti, sastanak u Beloj kući 2. septembra 2020. biće zabeležen kao dan od kojeg se nije očekivalo mnogo, ali ispostavilo se da je prevazišao očekivanja svih onih koji su ga potcenjivali. A njih je uoči tog 2. septembra bilo mnogo i to na svim stranama, bez razlike – i u Beogradu, Prištini, mnogo više u Briselu, pa čak i među posmatračima u Vašingtonu. A sada isključujemo vremensku mašinu i vraćamo se u realno vreme, deset dana uoči sastanka Aleksandra Vučića i Avdulaha Hotija sa zvaničnicima SAD u Beloj kući.

Svako ko danas potcenjuje vašingtonski 2. septembar pravi grešku iz najmanje dva razloga. Jedan je manje važan i, objektivno, može biti razumljiv, a to je oslanjanje na utisak da i Amerikanci kao organizatori drže “nizak profil” celog događaja i ne emituju prevelika očekivanja od njega. Drugi razlog, za koji, pak, ne treba imati razumevanja, potiče od uverenja da je septembarski samit samo “podgrejana čorba” od nikad održanog sastanka 27. juna, koji je torpedovan naporom evropskih lidera i koji su u međuvremenu preuzeli kormilo nad srpsko-albanskim dijalogom.  Za ovo ne treba imati razumevanja, jer upravo takav efekat je trebalo da proizvede junska operacija miniranja prvobitno zakazanog sastanka u Beloj kući, preko naprasnog objavljivanja optužnice protiv Hašima Tačija. Efekat po kojem će jednoipogodišnje snažno angažovanje SAD u srpsko-albanskom procesu preko noći biti anulirano, a ceo posao vraćen u ruke do tada usnule i inertne Evropske unije.

Iz ovih pogrešnih polazišta lako se nižu mnoga druga, kriva očekivanja od sastanka u Vašingtonu. Na primer da su SAD i administracija predsednika Trampa prihvatili sporednu ulogu otkako im je EU u junu preuzela dijalog iz ruku. Ili da za veliki pomak u pregovorima više nema vremena, jer je predsednička kampanja u SAD već u jeku, pa su Tramp i saradnici preokupirani drugim, mnogo važnijim poslovima. Ili da je Tramp već ostvario jedan veliki spoljnopolitički poen uoči izbora, time što je isposlovao pomirenje Izraela i Emirata, pa mu još jedan spoljnopolitički napor nije potreban, niti za njega ima vremena….

Stvari stoje potpuno drugačije. Još u junu (o tome smo tada pisali na ovom mestu) bilo je potpuno jasno da SAD ne samo da se neće povući posle otkazivanja sastanka u Vašingtonu, već da će se naročito zbog toga još energičnije baviti srpsko-albanskim slučajem. Američki mediji registrovali su detalj da je prva najava o sastanku u Vašingtonu 2. septembra stigla od Ričarda Grenela (na Tviteru) samo nekoliko sati pošto je Bela kuća objavila da je uspela da dovede Izrael i Ujedinjene Arapske Emirate do međusobnog priznanja. Dakle, bliskoistočni uspeh Donalda Trampa ne samo da nije gurnuo u zapećak bavljenje srpsko-albanskim pitanjem, nego je jasno demonstrirano da se ove dve operacije u Beloj kući vode potpuno koordinisano i sa podjednakom energijom.

Koliko god delovalo da se sastanak u Vašingtonu drži pod niskim pragom očekivanja, nema nikakve dileme da to neće biti tek jedna od bezličnih rundi dijaloga, na kakve smo godinama navikli u Briselu, pod okriljem EU. Jasno je da će se razgovarati i o ekonomskim pitanjima, jer to je strategija koju SAD i glavni pregovarač Grenel primenjuju od samog početka svog “mešanja” u kosovski slučaj. Ali, zaista je naivno verovati da Tramp organizuje sastanak u Beloj kući u finišu izborne kampanje za predsednika, samo zato da bi doprineo povećanju obima trgovinske razmene između Srbije i Kosova. Zato će u Vašingtonu 2. septembra naročito biti reči i o sveobuhvatnom rešenju kosovskog problema, odnosno o konačnom statusu Kosova, kao i o odnosu Srbije prema tom statusu. I zbog toga će ovaj sastanak, u nekoj bliskoj budućnosti, biti zabeležen kao dan kada je učinjen odlučujući pomak ka konačnom sporazumu.

Srbija ne treba da se pribojava ovakvog razvoja, ona treba da ga posmatra kao ogromnu šansu za pozitivno rešenje svog vrhunskog nacionalnog i državnog pitanja. Jer statusnu temu Kosova otvara niko drugi nego Amerika, najveći pokrovitelj kosovske nezavisnosti, za koju je status Kosova inače odavno rešen i neupitan. Ovo je prilika da Srbija iskoristi spremnost SAD da dovede dve strane do kompromisa, jer ona neće trajati unedogled. A druge opcije za Srbiju nisu naročito povoljne, pogotovo one za koje su zainteresovani u Berlinu i Briselu da Srbija treba da prizna Kosovo u sadašnjim granicama i tačka. Uz to, Srbiji itekako pogoduje brz tempo kojim Vašington želi da okonča ovaj proces, mnogo više nego odugovlačenje i beskrajno pregovaranje koje u Briselu i vole i veoma vešto sprovode.

Ako postoje sumnje u rešenost SAD da pomognu Srbima i Albancima da postignu istorijski kompromis i da to učine što pre, pravi odgovor se može naći u rečima Džona Kenedija, kojima je svojevremeno motivisao celu naciju na istorijski poduhvat: “Biramo da odemo na Mesec u ovoj deceniji i uradimo još mnoge druge stvari, ne zato što je lako uraditi ih, već zato što je teško. Zato što će to služiti organizovanju najboljeg od naših veština i energije, zato što smo spremni da prihvatimo taj izazov, zato što ne želimo da ga odlažemo, zato što nameravamo da pobedimo”.

S tim što je odlazak na mesec za Amerikance tada bilo pitanje prestiža, a za nas je rešavanje kosovskog  problema danas pitanje opstanka i budućnosti.