Dugačak je spisak onih koje je Aleksandar Vučić razočarao, izneverio, pa čak i izdao svojim potpisom, a naročito svojim ponašanjem prvih dana septembra u Beloj kući. Uradio je potpuno suprotno od onoga što su očekivali mnogi u svetu i u Srbiji, a naročito na Kosovu. Kakvo iznenađenje – radio je svoj posao najbolje što ume, vodio je računa o interesima države čiji je predsednik. Nažalost mnogih, koji su zanemarili tu „nevažnu“ činjenicu.

Bilo je razočaranih i pre nego što je Vučić otputovao u Vašington, nezadovoljnih što taj sastanak uopšte i postoji. Jer dva meseca ranije, krajem juna, uspeli su da osujete razgovor lidera iz Beograda i Prištine u Beloj kući, detinjasto nastojeći da sačuvaju monopol Evropske unije na dijalog Srba i Albanaca. Neuspešno. Ispostavilo se da je na samom početku sastanka u Vašingtonu razočarao i domaćine, zahtevajući da se iz početnih nacrta sporazuma izbaci sve što Kosovo određuje kao nezavisnu državu, a Srbiju gura u obavezivanje da tu nezavisnost prizna.

Kada su članovi srpske delegacije, u realnom vremenu, govorili o tome, Vučićevi onlajn-kritičari u Srbiji pojurili su da „objasne“ kako je to njegova obmana, da ustvari nema nikakve borbe za izbacivanje nezavisnog Kosova iz sporazuma. Čak je i Ričard Grenel, jednom kratkom porukom na tviteru („Not true“), pokušao da demantuje Vučića i njegove saradnike. Ispostaviće se, međutim, da je tih spornih rečenica, pa i čuvene tačke 10, itekako bilo u prvom draftu sporazuma, ali da su intervencijom srpskog predsednika izbačene. O tome su naročito izveštavali mediji u Prištini, potvrđujući ono o čemu danima javljaju, da je njihova ekipa ostala bez jedine stvari po koju je došla u Vašington, a to je priznanje od Srbije.

Po tumačenjima svih koji „brinu“ za Srbiju, Vučić je izdao i Evropsku uniju, ne samo time što uopšte razgovara o Kosovu pod posredovanjem SAD, što bi već trebalo da bude veliki greh prema Evropi, već i zato što pristaje da preseli ambasadu Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, a to se kosi sa evropskom politikom na Bliskom istoku. Međutim, samo dva dana kasnije, Vučić je lično u Briselu razgovarao sa najvažnijim Evropljanima, imali su odličan napredak u kosovskom dijalogu, a dogovori iz Vašingtona su pozdravljeni kao važan doprinos celom procesu.

Naročito razočarano i izdano osećali su se u Moskvi. Toliko da su dopustili sebi da reaguju prostački i nevaspitano, putem bizarne fejsbuk-objave Marije Zaharove. Njeno banalno pravdanje da je, ustvari, ciljala Trampa, a ne Vučića, i da je njena „fora“ pogrešno protumačena, jednako je uvredljiva kao i prvobitni post u kojem upoređuje Vučića i Šeron Stoun, u čuvenoj sceni iz „Niskih strasti“. Ako Zaharova, kao jedan od najveštijih govornika na svetskoj političkoj sceni (kako je u Kremlju reklamiraju), kaže da je „pogrešno protumačena“, onda to vređa zdrav razum.

Možemo li samo da zamislimo kako bi se Rusija i Putin ponašali prema Srbiji kada bi niži službenici Vlade Srbije postavljali neumesne postove na društvenim mrežama sa simbolikom pijenja čaja, na primer, ili sa simbolikom izbacivanja Rusije iz G8, ili sa simbolikom uvođenja novih sankcija Rusiji od strane SAD, svaka dva meseca… Nervozna Moskva nije želela da registruje da je Aleksandar Vučić u Vašingtonu, ustvari, štitio i odnose sa Rusijom, odbijajući američki zahtev da Srbija kupuje njen tečni prirodni gas, braneći tako pre svega interes Srbije da nastavi da dobavlja jeftiniji gas iz Rusije.

„Zabrinutost“ za Srbiju otišla je i dotle da se strahuje za njene buduće odnose sa Iranom, na primer, jer se u sporazumu iz Bele kuće prihvata označavanje Hezbolaha kao terorističke organizacije. Ta „zabrinutost“ dolazi od manje-više istih koji „brinu“ za Srbiju kada u UN podržava Iran, nasuprot Evropi i Americi. Dogovorite se da li treba da nam je stalo do odnosa sa Iranom, ili nije. Ili je, međutim, reč samo o tome da se vodi računa o interesima Srbije?

„Zabrinuti“ su i zbog budućih odnosa Srbije sa arapskim svetom, koji nam je toliko važan zbog Kosova (isti oni koji preziru to što je srpska spoljna politika naročito okrenuta arapskim zemljama). Brine ih, ponovo, najava selidbe ambasade u Jerusalim, pri čemu se ne vidi tektonska promena u odnosima na Bliskom istoku i veliko približavanje Izraela i arapskih zemalja, zaslugom, opet, Donalda Trampa i njegove administracije.

Svi oni su razočarani i izdani, jer su od Vučića u Vašingtonu očekivali da će se boriti za njihove stavove i interese, nije im palo na pamet da će, možda ipak, zastupati interese Srbije. Ostali su, na kraju, zarobljeni u priči o sedenju na stolici u Ovalnoj sobi.

Da je Vučić uradio pravu stvar u Vašingtonu, zastupajući jedino interese Srbije, pokazalo se odmah, jer su mu poštovanje za obavljen posao iskazali i Donald Tramp, lideri EU, Vladimir Putin i Sergej Lavrov, Redžep Tajip Erdogan… Svetski lideri koji veoma dobro znaju da se uvažavanje na međunarodnoj pozornici stiče jedino i isključivo ako branite interese svoje zemlje. To rade i sami, sve vreme i ne dozvoljavaju da budu razočarani, izdani i uvređeni.