KAFANSKI OSLOBODIOCI KOSOVA

Da bi rešila probleme na Kosovu, onako kako njoj odgovara, Srbija je isprobala skoro sve, uključujući i vojnu silu. Moguće je da je od tada prošlo dosta vremena, nešto više od 20 godina, pa se na to i zaboravilo, a stigle su i mlade generacije koje te dane ne pamte. O njima imaju predstavu od drugih, starijih, a ta predstava je često neiskrena i iskrivljena, tako da treba zastati i još jednom razmisliti pre nego što odbrusimo dvadesetogodišnjacima, pa i tridesetogodišnjacima što olako govore da Kosovo treba „osloboditi“ silom. Ako tako zaista misle, to nije njihovo izvorno verovanje, to su naučili od starijih. Od onih koji su imali priliku da silom „oslobode“ Kosovo, ali su tu borbu izgubili. I danas licemerno i kukavički traže od naslednika da biju njihove izgubljene bitke.

Samo naizgled zabrinjava nalaz iz istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, po kojem više od polovine građana (52%) smatra da Srbija treba vojno da interveniše u slučaju sukoba na Kosovu, a skoro polovina (47%) bi u tome i lično učestvovala. Kažemo – „naizgled zabrinjava“, jer već sledeći podatak govori o tome da je rasuđivanje naših građana mnogo zrelije, jer skoro svi, čak 70% smatraju da na Balkanu neće biti oružanih sukoba. Otuda je i moguć zaključak da ovoliko velika spremnost, da se naoružan ide na Kosovo, ustvari potiče od uverenja da to neće ni biti potrebno, to jest da je reč o tipičnom verbalnom junačenju, iza kojeg ne stoji stvarna ratobornost.

Ipak, otkuda i dalje ovoliko velika, pa makar i „kafanska“ spremnost da se krene na Kosovo, kada je već dve decenije više nego jasno da to nije realna opcija. Po ko zna koji put, treba podsetiti da je Srbija, potpisom na Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova 1999. godine, prihvatila realnost da se njena vojska i policija neće vratiti na Kosovo. Da je to moguće samo uz dozvolu komandanta Kfora, misije koju sprovodi NATO u ime Ujedinjenih nacija. Čak i da je moguće, važilo bi za „do hiljadu osoblja“, dakle ne – vojnika, policajaca, koji bi imali striktno određene, neborbene zadatke. Treba očigledno podsetiti i na to da nijedna Vlada u Beogradu, od 1999. do danas, nije zatražila od komandanta Kfora povratak srpskog „osoblja“ na Kosovo.

A zašto izvestan i očigledno ne mali broj naših građana i dalje misli da je vojna opcija za Kosovo i dalje moguća, odgovor ne treba tražiti u dalekoj prošlosti. Dovoljno je pogledati nedavne naslove u tiražnim beogradskim novinama koje su šokirane, iščuđavaju se i „grme“ zbog odluke Hrvatske da poveća svoj vojni kontingent na Kosovu, u sastavu Kfora. Ovaj „skandal“, kako ga naziva deo beogradske štampe, zaista može da stvori utisak da je reč o nečemu novom i do sada neviđenom – da hrvatski vojnici dođu tamo gde srpski ne mogu, na Kosovo koje je po Ustavu Srbije njen sastavni deo. Bes i ogorčenje koje šire ovakve naslovne strane, ne mareći za realnost, zaista mogu kod mnogih da izazovu ratničko raspoloženje, a kako se to završava veoma dobro znamo iz iskustva 90-tih. Zato moramo podsetiti da je hrvatska vojska prisutna na Kosovu još od 2009. godine, kada je i postala članica NATO i da je tamo u sklopu međunarodne misije, zajedno sa svim drugim članicama ove organizacije. Nema nikakve misterije, ni agresije, niti okupacije. Samo dugogodišnjeg ispunjavanja obaveza jedne države prema organizaciji čiji je punopravni član, a to što se sve to ne uklapa u naše mitske predstave, to je samo naš problem. Nažalost po iste te mitove, Kfor i njegovi pripadnici (uključujući i Hrvate) najvažniji su, ako ne i jedini zaštitnici i garant bezbednosti srpske zajednice na Kosovu.

Na sreću, Srbija neće ni biti u poziciji da kosovsko pitanje rešava vojnim sredstvima, o tome je odluka doneta pre 21 godinu. Što je još važnije, u procesu koji traje već punu deceniju, srpska diplomatija predvođena predsednikom Vučićem insistira na rešenju koje će biti mirno, kompromisno i koje će trajati generacijama. Možda je on sam i najbolje definisao pozicije u vezi sa Kosovom, obraćajući se albanskoj publici rečima – „Ni mi, ni vi nemamo decu za rat i nije vreme ratova. Zbog toga imamo potrebu da razumemo jedni druge”. I zato svako prizivanje oružanog “oslobađanja” Kosova, makar izgledalo komično zbog svoje nespojivosti sa  realnošću, ne čini dobru uslugu ni državi Srbiji, a naročito Srbima na Kosovu. Na svaki borbeni poklič iz centralne Srbije, Srbi na Kosovu imaju razlog da strepe od odgovora isto tako ratobornih Albanaca iz svog komšiluka. Ova klackalica junačenja, straha i incidenata potrajaće sve do dana kada Srbi i Albanci budu dogovorili način na koji će moći da žive zajedno na dugi rok. Koliko god bili nezadovoljni tim dogovorom, a biće i jedni i drugi, biće to jedini način da zauvek iza sebe ostave dane sukoba i strepnji i okrenu se budućnosti.