Izgledalo je kao da smo u vremeplovu. Neka davna lica, i neke još davnije priče, kao da se u poslednjih četvrt veka ništa nije promenilo. Diskusija u Komitetu za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa imala je za cilj da budućoj predsedničkoj administraciji Džoa Bajdena pruži savete kako treba da vodi politiku prema Balkanu. Da smo u 1995, a ne na pragu 2021. godine, sve što smo čuli bilo bi mnogo logičnije, ali na sreću vremeplov ne postoji.

Dugogodišnji šef ovog važnog komiteta, kongresmen iz Njujorka Eliot Engel, odlazi sa te funkcije, predaje je svom sugrađaninu Gregoriju Miksu, a rasprava posvećena Balkanu, bila je njegovo oproštajno predsedavanje. To je bila prilika da mu kolege iz Kongresa upute lepe reči za srećan put, da mu se zahvale na dobroj saradnji i, sve što se obično kaže u ovakvim prilikama. Eliot Engel nije mogao da izabere drugu temu za ovu priliku, jer je njegovu karijeru obeležila jedna reč – Kosovo! U Vašingtonu je teško naći vatrenijeg i upornijeg zagovornika kosovske nezavisnosti, a to je demonstrirao i ovom prilikom. O kosovskim Albancima govorio je kao o najvećim i najlojalnijim prijateljima Amerike u celom svetu, rekao je da ima dosta prijatelja među Albancima u Njujorku, a naročito je ponosan na to što je po njemu jedna ulica u Prištini dobila ime i što se njegov lik našao i na poštanskoj marki Kosova! Lepe uspomene za jednog političkog penzionera, što bi trebalo da bude samo njegova privatna stvar, ali drugo je kada se ovakva maksimalna pristrasnost i politička kratkovidost pretvore u važnu savetodavnu formu namenjenu budućem predsedniku SAD.

Kongresmen Engel je kao podršku, u Kongres pozvao sve same asove stare američke politike na Balkanu – Madlen Olbrajt, Danijela Servera i Januša Bugajskog. I stvari su, tako, bile više nego jasne – Kosovu se mora obezbediti puna nezavisnost, puno međunarodno priznanje, očuvanje njegovih granica, članstvo u svim međunarodnim organizacijama, a Srbija se mora naterati da sve to prihvati, inače će biti kažnjena. Jednostavno, zar ne? Osim što je ovakav koncept jednako star koliko i neuspešan, a od njega je i Vašington digao ruke. To su mogli da znaju i Engel i kolege, samo da su se podsetili reči Džoa Bajdena, nakon sastanka koji je sa Aleksandrom Vučićem imao u Beogradu pre četiri godine: „Srbija je uspešna, u našoj dugoj istoriji neke stvari su bile bolne i nisu bile dobre, ponosan sam jer smo počeli novo poglavlje zasnovano na međusobnom poštovanju”.

Ako je čovek koga sada savetujete kako da vodi politiku prema Balkanu, a naročito prema Srbiji, još 2016. godine, kao potpredsednik SAD, rekao da Amerika menja odnos prema Beogradu i da će ga ubuduće tretirati kao partnera, a ne kao suparnika, onda bi bar trebalo uvažiti te njegove stavove. I “prihvatiti realnost” da se bez Srbije ne može završiti nijedan posao koji se nje tiče. Ovako, Engel, Server, Bugajski i drugi, izgledali su kao čudaci, izvađeni iz vremenske kapsule, duboko zakopane još 1995. ili 1999. godine. Ponajmanje je tako izgledala Madlen Olbrajt, podsećajući kolege da Balkan danas i Balkan pre dve decenije nisu ni nalik. I da politika budućeg predsednika SAD tome treba da se prilagodi. Kao jedan od dokaza, podseća da je američka regionalna kancelarija za finansijsku podršku DFC, dogovorom predsednika Vučića i Trampa, već otvorena u Beogradu i da je to, kako je rekla – “veliki korak napred”.

Kada Madlen Olbrajt, ikona američke diplomatije iz perioda demokratske administracije savetuje da treba sačuvati nove srpsko-američke odnose, pa makar oni uznapredovali i pod “omraženim” Trampom, onda joj treba verovati. Zajednički činilac ove velike promene je Aleksandar Vučić, on je bio gostoljubiv domaćin Džou Bajdenu u Beogradu pre četiri godine, kada je budući američki predsednik rekao da je “Srbija je ekonomski i politički kamen temeljac za ceo region”, a pre tri meseca “overio” je te nove odnose potpisom na sporazum u Beloj kući, kojim se Americi otvaraju vrata da na Balkan dođe novcem, idejama i dobrom namerom, a ne pritiscima i bombama. Nezavisno Kosovo će i dalje za nju biti neupitna činjenica, ali ne po cenu sukoba sa onima koji o tome drugačije misle, pre svega sa Srbijom, kao ključnom državom regiona, da parafraziramo budućeg američkog predsednika.

Oproštajni “parti” Eliota Engela zato je bio simboličan ples jedne davne i prevaziđene politike koja nije donela korist ni Americi, ni Srbiji, ni Balkanu. Na sreću, reči koje su tu izgovorene neće imati uticaj na buduće odnose, jer oni koji ostaju da ih grade, a to su pre svega Vučić i Bajden, dobro su se razumeli još pre nekoliko godina, oči u oči. U godinama pred nama neće im biti potrebni savetnici poput Eliota Engela, Danijela Servera ili Januša Bugajskog, kojima želimo mirne penzionerske dane. Bar kada je Balkan u pitanju.