Ako je upalilo jednom i trajalo je godinu i po zašto ne bismo probali još jednom, pa neka potraje makar isto toliko. Moguće je da je ovako glasio glavni savet Albinu Kurtiju koji je doveo do odluke da se vozilima iz Srbije skidaju tablice na Jarinju i Brnjaku. Savet se, naravno, nije doticao tablica, Briselskih sporazuma, reciprociteta, obrazloženja i gužve koja će tim povodom nastati, to će raditi birokrate iz prištinske vlade. Savet je bio dugoročna i dubinska politička preporuka Kurtiju kako da jednim potezom, ma koliko bio nasilan i rizičan ostvari nekoliko ciljeva. On je, ustvari, kopija ili klon odluke Haradinajeve vlade da zatvori tržište Kosova za robu iz Srbije. I na pitanje da li je skidanje srpskih tablica ustvari repriza jednoipogodišnje ekonomske trgovinske blokade prema Srbiji, odgovor je – da.

Albin Kurti želi isto što je želeo i njegov prethodnik Ramuš Haradinaj u novembru 2018 kada je šokirao svet odlukom da uvede carinu od 100 odsto na robu iz Srbije. Da na duži rok obesmisli i blokira bilo kakav napredak u dijalogu sa Beogradom. Haradinaj je uspeo u tome i ekonomskom blokadom je kupio godinu i po dana. Kurti ide istom stazom i za sada ide mu vrlo dobro.

Reakcije koje dobija od glavnih međunarodnih faktora u dlaku su iste kao one koje je svojevremeno dobijao Haradinaj. Šef evropske diplomatije Borel, na primer, traži „momentalnu de-eskalaciju na severu Kosova“, zatim „izbegavanje bilo kakvih provokacija i unilateralnih akcija“. Od koga to traži, ne piše, ali kao i ranije, poziva „obe strane na odgovoran pristup“. Opet – obe strane, što znači i Srbiju i njenog predsednika, koji sa ovim haosom imaju veze baš koliko i sa Avganistanom. 

Reakcija Evrope na prištinski potez sa tablicama bila je predvidljiva, ona je bleda, slaba, načelna i neobavezujuća. Kurti je to mogao da očekuje ne zato što je veliki strateg, već što je isti film gledao pre nepune tri godine sa Haradinajem i taksama, pa je odlučio da priredi reprizu. Njegov glavni cilj je već ostvaren. Dijalog sa Vučićem i Beogradom u ovom trenutku je apsolutno nemoguć, i biće na ledu sve dok se ne nađe rešenje za tablice, a naročito dok je na severu Kosova jako prisustvo naoružanih specijalaca iz Prištine.

To može da potraje mesecima, i Kurti može da bude zadovoljan, zato što svaki dan koji prođe bez dogovaranja Beograda i Prištine on može da proglasi kao dan pobede svoje platforme sa kojom je došao na vlast, a to je da razgovora sa Beogradom neće biti. Na taj način pobedio je i zapadne sile koje su ga na početku mandata naterale da briselske pregovore sa šestog prioriteta njegove vlade pomeri na sam vrh. Sada su vraćeni na dno liste.

Na kratak rok, Kurti osvaja još jednu pobedu i to na unutrašnjem terenu. Za tri nedelje na Kosovu se održavaju lokalni izbori i nema te cene koju vođa Samoopredeljenja neće platiti da u kritičnoj fazi, kada se birači lome, povuče „jak“ potez koji će okuražiti njegove populističke i nacionalističke birače, a one kolebljive prebaciti na njegovu stranu. Kurti nije siguran kako će proći na ovim izborima, bez obzira što mu mnoge ankete daju ulogu favorita, i zato je slanje Rosu među kosovske Srbe potez koji donosi glasove. Kakvu će štetu napraviti i kakvim će pritiscima sa Zapada biti izložen, Kurtiju je potpuno nevažno, bitno mu je samo da naoružane i maskirane specijalce zadrži na Jarinju što je duže moguće.

I zvezde na zapadnoj strani podesile su se tako da mu idu na ruku. U Evropi je mrtvo more u iščekivanju rezultata nemačkih izbora i novog kancelara. Najmanje nekoliko meseci neće biti povlačenja poteza, a novom krizom na Kosovu baviće se otpravnici poslova prepisujući saopštenja iz priručnika za vanredne situacije gde prva rečenica glasi – „pozivamo obe strane da se uzdrže…“. Bez obzira što u slučajevima miniranja dijaloga o Kosovu, a bilo ih je mnogo u poslednjih desetak godina, postoji samo jedna strana koju je trebalo opomenuti da se smiri, a to je Priština.

I kada se u Berlinu bude ustoličio novi kancelar, Kurti ne mora mnogo da brine zbog njegove reakcije, baš kao što ni Haradinaj nije morao da se plaši reakcije Angele Merkel povodom trgovinske blokade. Naprotiv, sa te strane je dobijao ohrabrenja da nastavi, da bi imao bolju pregovaračku poziciju. U Americi nema Ričarda Grenela koji je naterao Haradinaja da podigne rampu za robu iz Srbije, ali ni bilo kog iz nove administracije koji bi zavrnuo rukave i ozbiljnije se pozabavio marifetlucima kosovskog premijera. Transfer tog „nekog“ na novi posao još uvek traje. Rešenje za srpske tablice će se naći, Rosu će se povući sa Jarinja i sa severa Kosova, ali po koju cenu i po koji put? Priština po ko zna koji put prodaje istu ciglu Zapadu i svakom takvom prodajom ostvaruje ono za šta je jedino zainteresovana. To je status quo, uz povremeno nasilje nad Srbima, koje tom statusu quo udiše novi vazduh i produžava mu život. Pokazuje se da ovakva strategija „pali“, i onda sa Haradinajem i taksama i sada sa Kurtijem i tablicama i Rosu. I mnogo puta pre toga. Pokazuje se, opet, da je Vučić definitivno jedini u trouglu briselskog dijaloga koji zaista želi njegov uspeh i njegov neprekidan tok. Njemu ciglu ne mogu da prodaju. Ali oni što je sve vreme kupuju konačno bi mogli da ga poslušaju, ako uopšte imaju snage da se odupru uličarskim siledžijama.