DRUGAČIJA AMERIKA NA BALKANU

“Amerika će učiniti sve i u svakom smislu da vam pomogne u nastojanjima da postanete deo Evrope. Nema ograničenja u količini te pomoći”. Ovo su reči Kolina Pauela, upućene Srbiji i Crnoj Gori 2. aprila 2003, tri nedelje nakon ubistva Zorana Đinđića, kada je tadašnji državni sekretar iznenada posetio Beograd. U danima kada se SAD i svet opraštaju od nekadašnjeg prvog čoveka američke vojske, a potom i diplomatije, podsećanje na posetu Pauela Beogradu i reči koje je tada izgovorio mogu da budu povod za osvrt na aktuelnu američku politiku prema Balkanu.

Ako se Amerika zaista “vraća na Balkan”, kako već nedeljama “lucidno” zaključuju analitičari, mediji, stručnjaci za region, red je da se najpre zapitamo – da li je ikada i otišla sa Balkana da bi sada mogla da se vrati, a naročito sa kojim ciljem se vraća, i da li je taj cilj na liniji obećanja koje je Kolin Pauel dao pre 18 i po godina u Beogradu.

Bilo bi neozbiljno da tražimo paralele između današnje Srbije, regiona i Amerike, sa samima sobom iz vremena Kolina Pauela. Ali nije neozbiljno da proverimo da li je Kolina Pauela nadživela politika njegove zemlje koju je on svojevremeno sažeo u poruku da “nema ograničenja u količini” američke pomoći regionu da postane deo Evrope.

U toku je veliko personalno resetovanje američkog diplomatskog tima zaduženog za Balkan. U dolasku su novi ambasadori u Beogradu, Prištini, Sarajevu, moguće i u Podgorici, a iz Vašingtona ih ispraća novopostavljeni “šef” za Balkan u Stejt departmentu. Novi tim ima više od sto godina zajedničkog iskustva rada na Balkanu, i povodom Balkana, a što je naročito važno, tom kolektivnom stažu moraju se dodati i tri decenije posvećenosti regionu koje ima šef države Džozef Bajden.

Predsednik Bajden se izdvaja iz ovog kruga samo po tome što, za razliku od svih ostalih, ne govori lokalni jezik (ili lokalne jezike), ali to ga ne diskvalifikuje “članstva” u novom timu za Balkan. Razume se, on je njegov tvorac i vrhovni lider, što je i sam potvrdio već u prvim danima svog mandata, kada je u razgovoru sa Angelom Merkel pomenuo i Balkan kao jedan od svojih spoljnopolitičkih prioriteta. Dolazak ili povratak iskusnih američkih “Balkanaca” samo je realizacija te Bajdenove januarske najave, koju su mnogi ili zaboravili ili je makar potcenili.  

Teško se može prihvatiti da se Amerika “vraća na Balkan”, ne samo zato što je formulacija izlizana, već zato što je netačna. Da Amerike stvarno nije bilo u regionu proteklih godina, Hrvatska ne bi postala članica EU, niti bi ceo Zapadni Balkan, izuzev Srbije i BiH, danas bio u NATO. Severna Makedonija bi imala svoje staro, kraće ime, ali bi i dalje bila izolovana i blokirana za svaku integraciju. Crna Gora bi ne jednu godinu, već najmanje deceniju bila potresana unutrašnjim konfliktima, a Srbija i Kosovo bili bi veoma daleko od bilo kakvog dijaloga, i doslovno ušančeni jedno naspram drugog.

Ako se o nekom povratku Amerike uopšte može govoriti, onda je to moguće samo u smislu da Vašington preuzima od Brisela kapitensku traku u igri koju zajedno igraju na Zapadnom Balkanu već 20 godina. Ako se s razlogom očekuje promena te “igre”, ona će se videti samo po brzini kojom se odvija, ali ne i u promeni cilja koji je odavno postavljen. A o njemu je govorio i Kolin Pauel.

Novi američki tim za Balkan bez sumnje će imati zadatak da ubrza završetak nekih nezavršenih poslova. Prepuštajući ih svojevremeno Evropskoj uniji, Amerika je nastojala da “smirivanje tla” u post-konfliktnom periodu na Balkanu, prepusti onome ko to najbolje ume da radi i ko za to ima najveći interes. Međutim, evropski način je doveo do prevelike potrošnje vremena, i posledično do zamagljivanja cilja koji je trebalo da ostane kristalno jasan do njegovog konačnog ispunjenja, a to je ceo Balkan integrisan u EU i/ili NATO, što je dugogodišnji neskriveni interes i Amerike.

Novi američki pristup na Balkanu biće pre svega koncentrisan na rešavanje dva glavna krizna područja, a to su Kosovo i Bosna i Hercegovina. To će biti fokus novih ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, u Sarajevu Majkla Marfija i u Prištini Džefrija Hovenijera, kao i njihovog kolege u Vašingtonu Gabrijela Eskobara. Njihovo ogromno iskustvo na Balkanu već je samo po sebi novi momenat u diplomatskom pristupu Vašingtona ovom regionu, ali to svakako neće biti dovoljno da posao bude obavljen. Za to će biti potrebno da budu kreativni i autoritativni u onoj meri u kojoj će to donositi napredak. Šta bi to moglo da znači u praksi?

Iako svako od njih pojedinačno ima lično iskustvo iz ratnih ili neposredno posleratnih godina na Balkanu, ne treba od novog diplomatskog tima očekivati da će sa sobom doneti i nekadašnju američku politiku prema regionu. Kristofer Hil jeste bio u Rambujeu i bio je visoki diplomata tokom bombardovanja 1999, ali na svoj novi posao u Beogradu neće doneti ni Rambuje, a kamoli vojnu akciju. Doneće svoje ogromno iskustvo i veliku pregovaračku veštinu, koju će staviti u funkciju ostvarenja interesa svoje zemlje, koji su isti kao što su bili pre dve decenije, ali za ostvarenje traže druga sredstva.

Posle povlačenja iz Avganistana i nove američke politike ne-intervenisanja (vojnog) u kriznim zonama, jasno je da će misija Kristofera Hila i ostalih iz tima na Balkanu biti spoj odlučne diplomatije, nagrađivanja za uspeh, ali i kažnavanja individualnim sankcijama, kao važnim segmentom Bajdenove spoljne politike. Posle Avganistana, Amerika neće moći da se opisuje kao “svetski policajac”, ali to ne znači da će dići ruke od onih područja u svetu u kojima vidi i svoj interes, uključujući i Balkan. Baviće se tim zonama, pa i Balkanom, na drugačiji način i drugim sredstvima.

Posle Avganistana, međutim, teško će u toj novoj politici moći da se oslanja na NATO, kao do sada, jer je Alijansa izgubila ono vezivno tkivo koje je održavalo na okupu i u funkciji. Crna Gora je dobar primer da je kohezija u NATO oslabljena i pre povlačenja iz Avganistana, jer je dolazak nove vlade u Podgorici istovremeno označio i duboko prodiranje Rusije u poslove ove članice NATO, na šta Alijansa nije imala odgovor, osim povremenih bezličnih saopštenja. Zato  je Gabrijel Eskobar nedavno veoma otvoreno rekao da SAD (dakle ne NATO) ima različite diplomatske i političke mehanizme da se suprotstavi uticaju Rusije (ali i destruktivnom delovanju Srbije) u Crnoj Gori, pomenuvši baš individualne sankcije i političku izolaciju. Amerika će svojim novim timom na Balkanu delovati sama i u svoje ime, a ako joj u nečemu bude bila potrebna asistencija, pronaći će je u EU (pregovori Beograda i Prištine), u NATO (Crna Gora) ili u nekom konkretnom zapadnom savezniku, na primer Nemačkoj kada je reč o Bosni i Hercegovini. I verovatno neće prepuštati “posao” bilo kome drugom sve dok ne bude završen, u smislu u kojem je o njemu govorio Kolin Pauel.