Jedno od najopasnijih zanimanja ovih dana je raditi na sondama za bušenje tla i vađenje uzoraka zemljišta. Ljudi koji se bave ovim poslom imali su mirno radno mesto, radili su u prirodi, daleko od gradske gužve i bez mnogo ljudi oko sebe. Sada je opasno čak i ako zabodu bušilice u potrazi za bunarskom vodom, jer dok to objasne seljacima iz okoline mogu da stradaju od njihovih motki.

Na više mesta u zapadnoj Srbiji meštani su već oterali ekipe geologa, pretili su silom, pa nesuđenim istraživačima nije preostajalo ništa drugo nego da se povuku, zajedno sa svojom opremom, ostavljajući seljake da slave što su odbranili svoj kraj. Od kopanja litijuma, razume se.

Dok oko Čačka, Loznice i Rekovca zbog straha od litijuma „radi motka“, u isto vreme, na drugom kraju sveta, isti taj litijum postaje mirovna maslinova grana, koja može da reši najteži svetski ekonomski rat, i da olabavi vojne tenzije između dve svetske sile – Amerike i Kine. Naime, tehnološki giganti Tesla i Apple žele da privuku velike kineske proizvođače baterija za električne automobile da svoje pogone otvore u Americi. Tesla kao najveći proizvođač elektro-automobila i Apple koji planira da uđe u taj posao za dve godine imaju jasnu računicu, oni žele da vide u svom najbližem komšiluku nekog od velikih kineskih proizvođača, pre svih CATL, svetskog lidera u proizvodnji litijumskih (LFP) baterija za automobile. Kineske kompanije „drže“ čak 95% svetskog tržišta baterija za elektro-automobile, ali uskoro ističe njihovo vlasništvo nad nekim najvažnijim patentima za proizvodnju, što američki tehno-giganti vide kao šansu da ove fabrike dovedu što bliže kući. Da se pitaju samo biznismeni, ovi američko-kineski aranžmani verovatno bi odavno bili sklopljeni, ali u sve je duboko umešana politika, tako da obe strane kao glavnu prepreku vide napete političke i ekonomske odnose dve zemlje.  

U Pranjanima, Družetićima ili Dragovu kod Rekovca verovatno ne analiziraju vesti iz Kalifornije o ogromnim poslovima oko baterija i električnih automobila. A trebalo bi. Iako se u njihovim atarima neće iskopavati litijum, trebalo bi bar da znaju protiv čega se bore. Ali to ne mogu da saznaju od šarlatana, nadri-ekologa, kvazi-naučnika i političkih grabljivica, koji unazad dve godine dominiraju srpskom anti-litijum scenom. Ovi domaćini iz Zapadne Srbije su mnogo bliži „mukama“ koje muče Teslu, Epl i CATL, nego problemima za koje ih je neko ubedio da su njihovi.

Otpor prema eksploataciji litijuma u Zapadnoj Srbiji neodoljivo podseća na pradavna vremena i tadašnji otpor prema gradnji železnice, ili uvođenju struje. S jedne strane su visoka tehnologija (svaka u svoje vreme) i životni napredak, a sa druge neznanje, predrasude i tragična podložnost manipulaciji kao posledica prethodna dva. Odavno se niko ne buni protiv železnice, ali u danima kada se o njoj odlučivalo govorilo se da voz vuče đavo, da su šine kao zmija koja dolazi iz Evrope da uništi Srbiju i da gradnjom železnice zemlja potpada pod kolonijalno ropstvo. Osim „argumenta“ o đavolu, svi ostali su i danas tu, u slučaju litijuma.

Kao i pre skoro dvesta godina u slučaju železnice, i današnji otpor vađenju i preradi litijuma zasniva se na neznanju i svemu lošem što iz njega proističe, strahu, besu i na kraju nasilju. Između pokreta antivaksera i protivnika industriji litijuma, stoji veliki znak jednakosti. Oba tabora pokreću neznanje, manipulacija, otpor prema nauci i prezir prema napretku. Vođe su nevidljive, ali njihove poruke šire se poput korone preko opskurnih Internet stranica i ostavljaju iza sebe pustoš, zaražene i pokojne u slučaju virusne epidemije, odnosno proćerdanu budućnost kada je reč o litijumu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić još je u junu, na pres konferenciji posle razgovora sa čelnicima kompanije Rio Tinto, do u sitne detalje „nacrtao“ kako Srbija izgleda danas kada je njen litijum duboko ispod zemlje i kako bi mogla da izgleda za koju godinu kada bi se on izvadio, preradio i izlio u baterije za elektro-automobile. Obratio se tada i ljudima iz lozničkog kraja, podsećajući ih da njihovi Jadar i Rađevina nisu baš rajske doline, kako ih predstavljaju lokalni eko-ratnici, već su mesta iz kojih ljudi stalno i sve više odlaze, tražeći bolji život u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu.

Vučićevo poređenje Srbije sa i bez litijuma bio je do sada najubedljiviji prikaz šanse pred kojom se nalazimo, ogromnih koristi koje od nje možemo da imamo, ali i kajanja i kuknjave koji će ostati ako tu šansu propustimo. Njegova dijagnoza postojećeg, a naročito projekcija budućeg, bile su poređenje današnje Srbije u kojoj motkama jure inženjere i sutrašnje Srbije koja posluje sa Teslom, Eplom i CATL-om. I taj posao im naplaćuje papreno, jer imamo nešto što im je nasušno potrebno. To „nešto“ je Rio Tinto procenio na 2,4 milijarde dolara, koliko je nedavno ostavio po strani za ulaganje u eksploataciju i preradu litijuma u Srbiji. Te pare ostaće u Srbiji, i bile bi samo početak, na koji bi se dodala i proizvodnja baterija, baš ono što od Kineza danas traže američki giganti, a ako se bude posrećilo i proizvodnja automobila.

Litijum je za Srbiju prilika za veliki ekonomski i tehnološki skok, kojim bi se svrstala u razvijenije evropske lige, i u jednoj generaciji podigla standard svom stanovništvu onoliko koliko bi bilo potrebno za nekoliko generacija. Uključujući i loznički kraj, gde bi za tri decenije, živelo 140-150 hiljada ljudi, a ne oko 90 hiljada koliko ih je danas, zato što bi to postalo poželjno mesto za život.

Izbor izgleda jednostavan, ako se ima poverenja u nauku, brojke i makar površno prate svetska kretanja, a jedno od njih kaže da će se u Norveškoj dogodine prodati poslednji automobil na benzin ili dizel, posle čega će se kupovati samo električna vozila. Izbor je još jednostavniji ako se veruje neznalicama, manipulatorima i staje u seosku stražu sa siledžijama, ali taj izbor ima svoju cenu. Ona je ogromna i Srbija neće moći da je nadoknadi.