Krajem februara u Kremlju su sigurno bili ubeđeni da će ovedane kasnog leta dočekati sa uveliko osvojenom i promenjenom Ukrajinom. Da će se krajem avgusta nastavniciu Ukrajini pripremati da uče decu po novom programu, kojikaže da su Rusija i Ukrajina jedno, isto kao i Rusi i Ukrajinci i da je zahvaljujući odavno završenoj “specijalnoj vojnojoperaciji” ispravljena jedna velika istorijska greška. U Kijevubi bili lojalni i razumni ljudi u vlasti, baš kao i na čelu svakoggrada od Lavova do Harkova i Odese. Podrazumeva se da bi na Krimu trljali ruke zbog nikad bolje turističke sezone, provedene u miru i opuštanju. “Operacija” je trebalo da budebrza i aseptična, osetio bi je malo ko u Ukrajini i niko u Rusiji. 

Navršilo se šest meseci otkako su se Rusija i Putin sudarili sarealnošću, pokazujući da 24. februara nisu znali ništa o Ukrajini i Ukrajincima, a još manje o sebi. Najmanje su znalio svetu koji ih okružuje i o vremenu u kojem žive. Verovali su samo u mit o svojoj veličini i nepobedivosti, kojim se hranevekovima, a onda su uskliknuli svom vođi kada je 24. februara taj mit stavio na tenkovske gusenice i prešaoukrajinsku granicu. 

Rusija je uporno lagala ceo svet da neće napasti Ukrajinu, lagala je čak i svoj narod. Lagali su se i međusobno u Kremlju, gde osim glavnog komandanta i nekoliko najbližihniko nije znao o invaziji sve dok nije počela. Laž traje i danas, jer je reč “rat” u Rusiji zabranjena, kažnjava se zatvorom, jedino je dozvoljeno reći “specijalna vojna operacija”, onakokako je Putin saopštio pre šest meseci. Lažu sebe da im je ekonomija na nogama, dok je stotine hiljada ljudi ostalo bezposla, dok zatvorene firme prefarbavaju u boje nacionalnezastave, a avione na aerodromima “kanibalizuju”, skidajućidelove sa zdravih da bi se montirali na pokvarene.  

Pošto niko ozbiljan ne veruje bilo čemu što dolazi iz takvelažljive sredine, pokušajmo da cenu koju Rusija plaća za proteklih šest meseci doznamo od nekog ko ima kredibilitet. Ruska vojska ostala je bez 80 hiljada ljudi za šest meseci, osim poginulih tu su i ranjeni i dezerteri, sumirao je britanskiministar odbrane Ben Valas. Za deset godina sovjetskeinvazije u Avganistanu, izgubila je 15 hiljada ljudi. Ekonomijaje na kolenima, Rusiju su napustile kompanije koje su proizvodile 40% njenog GDP-a, izračunali su na univerzitetuJejl. Rusija je izbačena iz Saveta Evrope, iz Saveta UN za ljudska prava, iz svih sportskih organizacija, u UN je podržavaju još samo Belorusija, Sirija, Severna Koreja i Eritreja. Njeni diplomati napuštaju međunarodne konferencijejer sa njima niko neće da razgovara. 

To je samo deo cene koju Rusija plaća u proteklih šest meseciagresije na Ukrajinu, ali za šta plaća tu cenu? Sa kojim ciljemje digla vojsku na Ukrajinu, to ni u Kremlju nisu baš sigurni. Putin je na početku govorio o “denacifikaciji” i “demilitarizaciji” Ukrajine. Prvi cilj je malo ko razumeo, pa su ga brže bolje povukli iz opticaja, a što se tiče drugog, ukrajinski otpor već pola godine dokazuje Rusima da se demilitarizacija neće desiti. Cilj je bio, i još uvek je, ujedinjenje stanovništva Ukrajine sa Rusima, sa njihovom“pravom” nacijom i identitetom, neko njihovo “preobraćenje” u Rusiju i Ruse. Ukrajinci su, međutim, dobro razumeli da je reč o čistoj vojnoj okupaciji, njihovom nasilnom“preobraćenju” u Ruse i brisanju njihovog identiteta. Otporkoji jedinstveni pružaju takvom monstruoznom planuzadivljuje svet već šest meseci. Cilj ruske invazije je bio i da spreči dalje širenje NATO-a prema njenim granicama. Ne samo da ga nisu sprečili, nego su ga fantastično ubrzali, i to nepreko Ukrajine, već “s leđa”, preko bogatih, razvijenih i vojnosuperiornih Finske i Švedske. 

Sazidana na laži, obmanjivanju sveta i samih sebe, ruskaagresija na Ukrajinu nakon pola godine ne ostavlja dilemu o svom ishodu. Kao i da su sami toga svesni, njene vojskovođese trude da sakriju očigledno. Sergej Šojgu posle šest mesecigovori da ruska armija namerno ide sporo, jer želi da zaštiticivile!? Verovatno i one hiljade pobijenih u Marijupolju, Buči i drugde, koje će dobiti pravdu pred nekim budućim suđenjemza ratne zločine. I Putin je u julu govorio da u Ukrajini “jošnisu ozbiljno ni počeli”, hrabreći pre svega sebe, ali i svojezemljake od kojih odavno ne može da sakrije da Rusija teškokrvari i da će biti čudo ako se ikad bude oporavila. 

Ni prvog dana agresije, a ni danas, šest meseci kasnije, nemadileme oko pravih ruskih motiva, a još manje oko ispravnostiukrajinskog otpora. Jedan evropski narod stao je u odbranusvoje slobode, identiteta i prava da odlučuje o svojojbudućnosti, protiv sile koja je sve to htela da mu oduzme. Pokazao je i još uvek pokazuje da je spreman da za to plaćanajveću cenu. 

Za to je dobio podršku svih kojima su na srcu iste životnevrednosti. Rusija je oko sebe iscrtala granicu koja nikada odDrugog svetskog rata nije tako jasno odvajala slobodan odneslobodnog sveta. Ako je pohodom na Ukrajinu učinila bar nešto dobro, naterala je do tada dezorijentisanu evropsku i zapadnu civilizaciju uopšte, da se seti da njeni koreni leže u slobodi izbora, demokratiji i otporu svakoj tiraniji. Mnogi su bili zaboravili na te korene, i treba da zahvale Ukrajini i njenoj borbi što ih je na njih podsetila. 

Niko ne može da predvidi kada će u Ukrajini zavladati mir. Nekadašnji komandant američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžis smatra da su ruske snage “iscrpljene” i da će “pući” pre kraja ove godine. Moguće je. Ali ono što je već sadaizvesno je da Putin i Rusija neće ostvariti svoj istinski cilj u Ukrajini, a to je da okupiraju zemlju i potčine sebi njenostanovništvo. Ukrajina je, uz veliku medjunarodnusolidarnost, vojno, ekonomski i simbolički već sada zaustavilanajstrašniji rušilački poduhvat od Drugog svetskog rata. Slobodni ljudi joj za to duguju najveću zahvalnost.