Dobar deo nevolja sa kojima se Srbija danas suočava u pronalaženju rešenja za pitanje Kosova proističe iz dugogodišnjeg slepog verovanja da je rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN nekakvo čvrsto sidro koje drži Kosovo vezano za Srbiju. Brojka 1244 postala je, korak po korak, mit skoro iste magijske snage kao brojka 1389. Ustvari, reč je o kratkom i jasnom tekstu, dostupnom besplatno, na internetu, koji je od te 1999. godine mogao ne samo da pročita, već i da napamet nauči baš svako ko je poželeo da nešto kaže o Kosovu i o Srbiji, a takvi su u Srbiji – gotovo svi. Malo je, međutim, onih koji su otvorenog uma zaista pročitali famoznu Rezoluciju i pokušali da je racionalno postave u životni kontekst, kojem su lično bili izloženi. Bilo je, izgleda, lakše da se napisano ne pročita, već da se još 1999. godine prihvati Miloševićeva „pobednička“ manipulacija o tome da se Rezolucijom 1244 čuva suverenitet i teritorijalni integritet SRJ/Srbije i da je ova odluka Saveta bezbednosti ustvari pečat na pravednu borbu Srbije i njenog naroda. I da se takvog tumačenja Miloševićeve gubitničke politike, bez ikakve nove provere, držimo evo već 24 godine. A za to vreme, Kosovo je sve jače učvršćivalo svoju nezavisnost, a Srbija je sve ubedljivije gubila vezu sa svojom Pokrajinom. Danas, u predvečerje velikih odluka, bilo bi veoma korisno da se hladne glave okanemo Rezolucije 1244 kao uzdanice u pokušaju da od Kosova sačuvamo šta se može. Jer, treba da se konačno zapitamo – zašto i kosovski Albanci isturaju baš Rezoluciju 1244 kada brane svoju stvar i zašto je svaka država koja je priznala kosovsku nezavisnost, učinila to pozivajući se upravo na Rezoluciju 1244. Zašto je odluka Saveta bezbednosti, kod mnogih u Srbiji, i dalje Sveto pismo?
Najpre, Rezolucija 1244 nije pala s neba, nije „tikva bez korena“. Nešto više od godinu dana pre nego što je doneta, prethodile su joj čak četiri rezolucije Saveta bezbednosti, koje su se ticale konflikta na Kosovu, civilnih žrtava, izbeglica i upozorenja da je mir opasno narušen. Savet bezbednosti je sve ove odluke donosio pozivajući se na Glavu 7 Povelje UN, koja govori o učešću Svetske organizacije u rešavanju oružanih konflikta.
Prva od četiri rezolucije koje su prethodile 1244, doneta je u martu 1998. godine, dakle godinu dana pre bombardovanja. Već tada, Savet bezbednosti ozbiljno je upozorio Srbiju da njene snage prestanu da koriste nasilje protiv civila, mirnih demonstranata, a uz to i OVK da obustavi svoje akcije. SR Jugoslaviji tada je uveden embargo na uvoz oružja, a SAD su zamrzle imovinu i račune vlasnika iz SRJ. Savet bezbednosti je već tada zatražio od Tužilaštva Tribunala u Hagu da prikuplja informacije o eventualnim zločinima počinjenim nad civilima na Kosovu. Gde ćete jače upozorenje da s vašom politikom nešto nije u redu, naročito ako se ima u vidu da je za ovu Rezoluciju (br. 1160) glasala i Rusija (neće biti protiv niti jedne od četiri sledeće rezolucije posvećene Kosovu).
Već u narednoj rezoluciji br. 1199 od 23. septembra 1998. godine, Savet bezbednosti osuđuje upotrebu sile snaga bezbednosti i Vojske, što je rezultiralo izgnanstvom 230.000 kosovskih Albanaca (podatak tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana)! Ponovo Savet bezbednosti poziva na mirno, političko rešenje, koje će Kosovu obezbediti „autonomiju i samoopredeljenje“, obratite pažnju, jer će ove pre-1244 odluke i preporuke kasnije izroditi pravni okvir za proglašenje kosovske nezavisnosti. Još jednom, sve članice Saveta bezbednosti (i Rusija) glasaju za ovu rezoluciju, osim Kine, koja tradicionalno ovo smatra unutrašnjim, a ne međunarodnim pitanjem.
Samo mesec dana kasnije, Savet bezbednosti već dramatično konstatuje da je mir ugrožen, poziva se ponovo na Glavu 7 Povelje UN, traži od SRJ da sprovede ranije rezolucije, a povod je bio masakr u selu Gornje Obrinje na Kosovu, gde su snage bezbednosti ubile više od 20 albanskih civila, među njima i žene i decu. Savet bezbednosti prihvata i podržava dogovor da na Kosovo dođe Verifikaciona misija OEBS-a, čiji je šef bio Vilijem Voker.
I naposletku, usred bombardovanja, 14. maja 1999. godine, Savet bezbednosti novom rezolucijom dramatično upozorava na humanitarnu katastrofu na i oko Kosova i traži pristup svom osoblju na ugroženim područjima.
Posle tri meseca bombardovanja, stiže „besmrtna“ rezolucija 1244, koja podseća na sva ova prethodna upozorenja i posebno na Glavu 7 Povelje UN, koja ovlašćuje Svetsku organizaciju da pre nego što posegne za oružjem, upotrebi ne-oružane metode da razreši konflikt koji preti miru. Upravo je to i činjeno pre bomardovanja (embargo na oružje, stalna upozorenja, pozivanje na političke razgovore, upućivanje humanitarnih misija…), ali o to smo se oglušili.
Rezolucija 1244, naše „Sveto pismo“, kaže da je mir narušen „aktima nasilja protiv stanovnika Kosova“ koje su, dakle, počinile vladine snage, kao i „teroristički akti bilo koje strane“. Ista ta rezolucija, naš plot za koji se držimo već dve decenije, na mnogo mesta daje rešenja za Kosovo iz Sporazuma u Rambujeu, koji je Srbija trijumfalno odbila da potpiše. Ipak, prihvatila ga je naknadno, kroz delove Rezolucije 1244 i posle uništavanja zemlje u tromesečnom bombardovanju.
Tačno je, Rezolucija 1244 uvažava suverenitet i teritorijalni integritet tadašnje SRJ, ali i traži „potpuno poštovanje“ Sporazuma iz Rambujea! I upravo u tom sporazumu predviđa se da se za Kosovo, posle isteka tri godine, pokreće međunarodni mehanizam koji će utvrditi njegov konačni status. I pogledajte na osnovu čega – „volje naroda, mišljenja relevantnih autoriteta, Helsinškog završnog akta i učešća svih strana u sprovođenju Sporazuma u Rambujeu“. Dakle – volje naroda Kosova (Albanci), principa samoopredeljenja (Helsinški završni akt). I otuda Rezolucija 1244 može biti sasvim legitimino „Sveto pismo“ i za kosovske Albance i njihovo proglašenje nezavisnosti, kao i za sve one u svetu koji su tu nezavisnost priznali.
Rezolucija 1244, dakle, nije nikakvo sidro koje Kosovo veže za Srbiju, pre će biti da je „vrbov klin“ za koji se Srbija uhvatila daleke 1999. godine, na talasu propagande jedne gubitničke i katastrofalne politike, koja je bezglavo tražila izgovor za sopstveni poraz. Ona ne treba da bude nikakvo naše „Sveto pismo“, jer njen značaj u današnjim realnim političkim odnosima je ravan nuli, a još važnije je to što ovaj dokument nije dobar zaštitnik interesa Srbije. Ova rezolucija živi na tome što je jedina preostala politička kopča koja spaja interese nekih u Srbiji i svih u Kremlju, i u tome leži jedina tajna njene dugovečnosti. Ukoliko se okanemo od brojke 1244, kao argumenta u zaista teškoj i odsudnoj fazi borbe za trajni mir među Srbima i Albancima, biće to velika usluga i Srbiji i našim naslednicima.