Ubrzavanje sporazuma između Beograda i Prištine u proteklih godinu dana jeste došlo zato što su se Sjedinjene Države uključile mnogo aktivnije nego ranije. To što je reč o najmoćnijoj državi na svetu je samo po sebi razdrmalo stvari.

Ali Amerika je ubrzala proces oko Kosova i zato što ga tretira ne kao izolovan slučaj, sam za sebe, već ga je postavila kao jedan od nekoliko velikih problema u regionu koji preostaju da budu rešeni. Manje-više istovremeno.

Američki funkcioneri koji se bave Balkanom, a naročito specijalni izaslanik Gabrijel Eskobar, ističu koliko je rešavanje problema Kosova važno za ceo region. Njegova rešenja neće se ticati samo Beograda i Prištine, u njih će biti ugrađena jedna šira vizija stabilizovanja svih neuralgičnih tačaka u regionu.

U suštini, budući sporazum oko Kosova biće jedan deo šireg projekta za deradikalizaciju regiona, za gašenje njegovih remetilačkih žarišta, koja i dalje čvrsto drže ceo zapadni Balkan daleko od Evropske unije.

Iako to često prođe neprimećeno, Eskobar ne pominje slučajno u istoj rečenici prava Srba na Kosovu i, na primer, Hrvata u Bosni i Hercegovini. Naročito nije slučajno često američko podržavanje inicijative Otvoreni Balkan, jer ona jeste neka vrsta vezivnog tkiva za ovaj plan neuralgičnih zona u regionu. Naročito za period posle političkih dogovora i oko Kosova i drugde.

Još jače vezivno tkivo tiče se ruske pozicije na Balkanu u vreme njene agresije na Ukrajinu. Ono je urgentno, zato što je tradicionalno negativan ruski uticaj u regionu postao razoran u proteklih godinu dana. On se pretvorio u direktno huškanje na rat i sukobe, gde god za to ima prostora, a na Balkanu ih je nažalost mnogo. Kosovo je najveće, ali tu su i Bosna i Hercegovina i Crna Gora kao dobre mušterije za rusko zakuvavanje sukoba.

U Crnoj Gori će za nešto više od mesec dana na predsedničkim izborima zemlja imati važnu priliku da završi avanturu u koju je ušla pre dve i po godine. Za samo dve i po godine Crna Gora je od jedne od perjanica pro-zapadno orijentisanog Balkana, postala nepouzdan, haotičan i po sebe destruktivan ruski polu-satelit.
Od jedne od najstabilnijih balkanskih država, koja na leđima nije imala ni pitanje Kosova, ni bosansko-hercegovačku haotičnu državnu strukturu, postala je epicentar regionalne nestabilnosti.

U Moskvi se raduju kada jedna članica NATO ne funkcioniše i kada ljudi iz njene vlasti rade na okretanju crnogorskog broda od EU i NATO, da bi zaplovili prema Rusiji. Još ako u vazduhu visi opasnost od pucnjave među političkim protivnicima, to je za rusku stvar u Ukrajini zlata vredno.

Još je vrednije ako se problemi zaoštre u Bosni i Hercegovini. U tu svrhu ruskim interesima dobro će da posluže politički lideri dva od tri konstitutivna naroda. Jedan, onaj srpski, odavno ni ne pokušava da maskira svoju vezanost za Rusiju i Vladimira Putina lično. Uz Belorusiju i Vladimira Lukašenka, Milorad Dodik je jedini politički lider u Evropi koji otvoreno stoji uz Rusiju i njenog predsednika dok razara nezavisnu i suverenu Ukrajinu.

Drugi, nešto manje otvoreno, ali ništa manje korisno za Rusiju, lider Hrvata u BiH Dragan Čović igra važnu ulogu u ruskoj ideji držanja Balkana na ivici sukoba, dok traje agresija u Ukrajini. „Ruski igrač broj dva u Bosni“, kako ga nazivaju tamošnji mediji, Čović se svom silom trudio da ne osudi rusku agresiju, Dodik je njegov glavni unutrašnji partner, a političku podršku je tražio direktno od Rusije i Putina, za koje je rekao da bi trebalo da imaju jaču ulogu i veće prisustvo u BiH.

I zato otopljavanje odnosa Beograda i Zagreba, koje je nedavno inicirao Aleksandar Vučić i sproveo preko Ivice Dačića, ali i sam susretom sa Andrejom Plenkovićem u Davosu, jeste važno za odnose dve najveće zapadnobalkanske države, koje godinama nisu čak ni komunicirale. Ali mora se gledati i u svetlu deradikalizacije prilika u BiH, gde su remetilački i pro-ruski činioci oni na koje Beograd i Zagreb imaju najveći uticaj.

Za isti cilj radi i odluka EU u decembru da prihvati kandidaturu BiH za članstvo u Uniji, ne toliko po zaslugama, koliko kao pružena ruka i znak da ipak nije otpisana.

Kao istom cilju usmereno je i američko ignorisanje tehničke vlade u Podgorici, koja ne samo što predugo radi bez ikakvog legitimiteta, već više zbog njene politike koja je odvukla zemlju sa kursa ka EU. Derek Šole, savetnik državnog sekretara, jednostavno je zaobišao Podgoricu tokom svoje januarske turneje po Zapadnom Balkanu.

Kada je o Kosovu reč, kao jednoj od tačaka plana za konsolidovanje Balkana, isti cilj ima i američka blokada kosovske prijave za članstvo u Savetu Evrope, sve dok Priština ne formira Zajednicu srpskih opština. Iako od samo početka pregovora oko Kosova Srbija pokazuje ogromno strpljenje i konstruktivnost, nikada nije dobila ovako jak signal podrške zapadnih posrednika, kao što je Amerika uradila sa blokadom ulaska Kosova u Savet Evrope. I to je deo njene (američke) strategije kako da pacifikuje balkanske neuralgične tačke. Neki ustupci moraju da budu pruženi i Beogradu.

Ovakav pristup rešavanju naizgled različitih i nepovezanih kriza na Balkanu, ima velike šanse za uspeh. Ne samo zato što ga primenjuje najmoćnija država na svetu, već i zato što je dobro zaključila da su svi oni u međusobnoj vezi i da svojom destrukcijom hrane jedan drugog.

Rešavanje samo jednog čvora, bilo kojeg, ne bi donelo spokojstvo celom regionu. Odlaganje bilo kojeg od njih, dok se ne reše neki drugi, opet ne bi izvelo region iz opasne zone. Jer u prikrajku svake od balkanskih eksplozivnih tačaka čuči ruska spremnost da je pretvori u plamen. I za to ima sve manje strpljenja.