U ove dane godišnjih odmora i velikih gastarbajterskih seoba, parče puta od Kosova do Niša bilo je donedavno noćna mora za Albance. Tu ih je osim izlokanog puta i rizične vožnje, ponekad čekala i prava hajdučija lokalaca. Zabave radi, usmeravali su komšije na sporedne seoske puteve, daleko od niškog auto-puta koji ih vodi u zapadu Evropu, ili su im jednostavno naplaćivali da ih otprate, u koloni, do prve naplatne rampe.

Shvatali su to kao malu osvetu „Šiptarima“ za koje su čuli da su im najveći neprijatelji, mada ni sami ne znaju najbolje zašto je tako, samo su čuli da tako treba s njima. Bili su zadovoljni tom malom prevarom, misleći da rade važan nacionalni posao, eto, koliko mogu, pa su se nešto lakše vraćali svom čemernom životu bez posla i perspektive, u kraju gde je plata daleko ispod državnog proseka.

Otkako je pre nekoliko godina počelo prikupljanje para za njegovu gradnju, a naročito otkad su otvoreni radovi, traje diskusija – Kome treba ovaj put? Po svojoj besmislenosti, a naročito po zlobi, pitanje nas vraća na kraj 19. veka kada je glasilo – Kome treba pruga od Beograda do Niša? I otvara novo – Kako su neki ljudi uspeli da se ne promene za 150 godina, uprkos napretku koji je za to vreme bio veći nego u svim prethodnim vekovima civilizacije zajedno? U kojoj pećini su živeli, pa ih je zaobišao najveći progres u istoriji?

Aleksandar Vučić je nedavno otvorio prvih 5,5 kilometara puta koji vodi ka Kosovu i Albaniji. I opet je, po ko zna koji put, objašnjavao zašto je ovaj put važan za Srbiju, i izgledao kao čudak u očima prisutnih Evropljana, koji najvećim delom plaćaju ovaj posao.

Pitali su se – Zašto ovaj čovek mora opet da objašnjava koliko je važan put ka Merdaru, zar to nije jasno samo po sebi? Očigledno nije. Jer posle otvaranja nije postojala nijedna kletva koja ga nije sačekala. „Samo“ 5,5 kilometara – podsmevali su se ljudi iz nekadašnje vlasti, koja je za svog vremena izgradila nula kilometara auto-puta.

Jedan od njih, Dragan Đilas je čak podneo tužbu, ustvari priredio performans pred sudom, tvrdeći da ovde nema auto-puta, nego samo polovine, a da je drugu polovinu neko ukrao.

Ostali su bili manje kreativni, držali su se starog pitanja/konstatacije – ovaj put ne treba Srbiji, nego samo „Šiptarima“ – da brže putuju, da lakše dođu do Evrope, pa čak i da lakše švercuju drogu (valjda se oni samo time bave i nijednim drugim poslom)!? Biće to „kičma Velike Albanije“, govorio je jedan opozicioni lider.

Sve lepša od lepše muzike za uši onih dokonih momaka sa početka koji su se svakog leta zabavljali praveći zasede porodicama sa malom decom, šaljući ih u planinu, umesto na niški auto-put.

Jedna od najluđih kritika na račun Vučićevog auto-puta ka Merdaru, kaže da je ovaj drum potreban samo NATO-u, da bi lakše i brže prebacivao svoje trupe preko albanskih luka do istočne Evrope, ako zatreba!? Heroj koji je razotkrio ovu veliku svetsku zaveru protiv Srba i po tome stao rame uz rame sa ravnozemljašima i anti-vakserima, inače je vrlo uvažen tumač političkih događaja, čest gost „ozbiljnih“ opozicionih medija, koji ga i dalje ozbiljno shvataju.

Nikome od njih ne pada na pamet da svaki put vodi u dva smera, pa tako ni ovaj od Niša ka Prištini nema natprirodnu moć da propušta saobraćaj samo u jednom smeru. I to onom nacionalno neprihvatljivom.

Nikome ne pada na pamet da će put biti koristan pre svega ljudima iz Prokuplja, Blaca, Kuršumlije i okoline. A kamoli da će zbog tog novog puta u ovaj kraj doći neki novi poslovi, baš to, jer je dobar put, pruga, gas i Internet prvo za šta pitaju ulagači kad traže mesto za svoju investiciju.

Ali zašto baš ovaj put prati toliki bes i galama, i po čemu se on razlikuje od svih ostalih velikih gradilišta po Srbiji? Čime je zaslužio da baš zbog njega, svi koji ga prave, a naročito Vučić, budu okrivljeni čak i za nacionalnu izdaju? To malo parče od 70-tak kilometara mnogo je više od obične „džade“. Njegova „krivica“ je što rastura u paramparčad najdublje ukorenjene zablude i predrasude, koje su celu Srbiju, a naročito njen jug koštale decenija propadanja, bede, pa i ljudskih života.

Ovaj put daje šansu Srbima i Albancima da se pomire, tako što će makar brzo i lako da putuju jedni kod drugih, da usput trguju, upoznaju se, bez zaseda i osvete. Da li će tu šansu da iskoriste, zavisi i od jednih i od drugih, ali od dobrog puta nema boljeg početka.
Niš-Merdare je evropsko-srpski projekat, i to je njegov drugi veliki „problem“. Gradnju plaćaju građani Evrope, do sada oko 40 miliona poklona, plus povoljni krediti od Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, ali i građani Srbije, jer se jedan deo finansira iz državnog budžeta. Ceo posao proistekao je iz Berlinskog procesa, velikog evropskog projekta da se Zapadni Balkan ekonomski podigne i približi Evropi.

Teško je Vučićevim protivnicima da prihvate sve ovo, jer su ubeđeni da Evropa kobno greši kada ulaže u Vučićevu Srbiju, umesto da je izoluje, pa makar i po cenu da jedan veliki deo zemlje ostane bez ljudi, zarastao u šumu i korov.

Za one na desnici, teško je podnošljivo da Vučić gradnjom velikog puta konačno podiže jedan kraj poznat po patriotizmu i ratnom junaštvu, umesto da ga ostavi njima i njihovim tužbalicama kako je opustela junačka i ustanička Toplica.

Na ovom kratkom parčetu puta ukrštaju se najveće frustracije onih srpskih političara koji za svoje vlasti nisu ispravili jedan krivi ekser južno od Niša, a kamoli da dovedu i upravljaju investicijom od pola milijarde evra. Iz drugog pravca dolazi očaj svih onih koji bi da Srbi i Albanci večno ostanu krvni neprijatelji, između kojih može da postoji samo borbeni šanac, nikako put koji ih povezuje. Sa treće strane vozi Evropa na koju su besni što finansira baš ovaj put i baš u Vučićevo vreme.

Na sreću, ovaj čvor mržnje i zabluda, građen decenijama pažljivo i uz ogromnu cenu, razrešava se svakim metrom novog puta kroz Toplicu, evropskim i srpskim parama. Njime će se brzo i udobno voziti i svi njegovi današnji protivnici, u tome je i njegov važan smisao.