U svetu, jednostavno, ne očekuju dobre vesti sa Balkana. Na to nisu navikli, i možemo da ih razumemo s obzirom na sve što se događalo 90-tih i kasnije. Ipak, krajnje je vreme za odvikavanje, jer terapija je već na stolu, treba je samo uzeti, jer je prošla sve važne testove.

Sa Balkana stižu dobre i veoma važne vesti, toliko dobre i važne da na Zapadu i dalje imaju dosta opreza prema njima, jer se ne uklapaju u sve što su do sada znali o našem regionu. Ustvari, ne uklapaju se u sliku koju su i sami pravili, uporno, pažljivo i sistematski, ne ostavljajući nikakvu nadu da se ova, po njima, tragična evropska periferija ikada izvuče iz blata. Tako analiziraju, zaključuju i procenjuju već decenijama, dok na ovoj horor-priči doktoriraju, napreduju, zarađuju, stiču slavu i reputaciju. Dobre vesti sa Balkana nisu dobre za ovaj malobrojni, ali veoma uticajni medijsko-naučno-istraživački kombinat koji živi od Balkana i njegovih nevolja.

Sreća je počela da se kvari pre nešto više od godinu dana, kada su Aleksandar Vučić, Edi Rama i Zoran Zaev u Novom Sadu, na inicijativu srpskog predsednika, lansirali inicijativu o balkanskom “mini-šengenu”, međudržavnoj zoni u kojoj nema barijera za robu, usluge, investicije i radnu snagu. Šokantno, ali samo za one koji šire priču da na Balkanu i dalje traje rat. Šokantno, jer nemoguće je da Balkanci, bez ikakvog pritiska sa strane, a naročito na inicijativu iz Beograda i od Vučića, pokrenu naj-evropskiju od svih evropskih priča, a to su otvorene granice.

Paradoksalno je da su ovaj koncept ozbiljno shvatile najmoćnije zapadne vlade, u Vašingtonu i Briselu, po pravilu konzervativne i teško pokretljive kada je Balkan u pitanju, a da se sa idejom poigravaju i bagatelišu je “slobodoumni” i dinamični evropski NVO-sektor, uticajni mediji i istraživači. “Mini-šengen” je overen američkim pečatom na septembarskim sastancima u Beloj kući, kada je i Kosovo “ugurano” u ceo projekat. A Brisel je potvrdio njegovu opravdanost širokom rukom od devet milijardi evra, namenjenih podizanju ekonomskih performansi Zapadnog Balkana. Ovo je prvi pravi i veliki evropski novac koji “u komadu” stiže na Balkan i direktna je posledica novosadske deklaracije Vučića, Rame i Zaeva i još direktnija reakcija na obnovljenu američku zainteresovanost za Balkan.  

Dok političari i činovnici na Zapadu dobro razumeju i još bolje reaguju na unutar-balkanske integracije, tumači njihovih poteza (analitičari, mediji) i dalje sumnjičavo vrte glavom i učitavaju nepostojeći politički kontekst u ceo projekat. Za Timotija Lesa, istraživača sa Kembridža, nema dileme da će se Balkan u narednim godinama kretati ka političkoj zajednici, čak joj je nadenuo i ime – EUgoslavija! Jasan pokušaj da preuzme titulu od dosadašnjeg šampiona u takmičenju za vizionarski naziv budućeg Balkana – Jugosfera, koji je skovao novinar “Ekonomista” Tim Džuda, takođe dugogodišnji slavni tumač balkanskih trauma. I ništa više od toga. Kao što nije “Jugosfera”, tako ni “EUgoslavija” nisu donele ništa novo u tumačenju novih balkanskih kretanja, osim zadovoljstvo njihovim kumovima što ih naširoko citiraju (naročito na Balkanu) i veličaju njihov “pogodak u centar”.

Ni ugledna “Oksford analitika”, u svom skorašnjem biltenu, posvećenom novoj Vladi Srbije, ne iskoračuje iz sličnih stereotipa, slepo se oslanjajući na stavove svojih pristrasnih lokalnih saradnika iz Beograda. A oni, a sa njima zajedno i “Oksford analitika”, prepričavaju crno-bela čaršijska naklapanja po kojima se Vučić prepao od izbornog bojkota “većine opozicije”, da sastav nove Vlade govori da se odriče Rusije, da je SPS najveći gubitnik… I ovakvo tumačenje, kao i potcenjivanje dometa “Mini-Šengena” odraz su nedopustivo površnog bavljenja Balkanom, od strane imena čija reč i dalje ima jak uticaj na evropsku percepciju zbivanja Srbiji i u našem regionu. Njihova inercija u tumačenju Balkana, već prerasta u direktnu proizvodnju štete, jer se sve češće kosi sa realnošću, koja se ubrzano menja.   “Mali šengen”, koji od samog početka nije baš “Šengen”, a poslednjih meseci više nije ni mali, čist je ekonomski koncept, bez ikakve političke konotacije. Šta god se u budućnosti s njim bude dogodilo, on neće prerasti u političku zajednicu, niti to želi bilo ko od njegovih “otaca onivača”. Naprotiv. Drugo, on je čist evropski koncept, do sada najjači odgovor na stari uslov EU da Balkan najpre mora da se iznutra samo-integriše, ukoliko želi da uđe u Uniju. “Mini-Šengen” je u tom smislu istorijski iskorak iz dugogodišnje jalove prakse po kojoj se o integracijama samo govorilo i nazdravljalo, a da se ništa konkretno nije uradilo zbog čega je Balkan i posle 17 godina još uvek daleko od pune integracije u EU. Da ovo ne bi ostalo trajno stanje, pokrenuta je unutrašnja integracija po modelu EU, pa dok unutar Evrope traju previranja o njenom unutrašnjem funkcionisanju, a naročito o novom proširenju, bar da se ljudima i ekonomijama u regionu olakša čekanje na konačni prijem. Možda je to i dalje previše i prebrzo za dugogodišnje “stručnjake za Balkan”, ali pre će biti da je previše drugačije od njihovih tradicionalno mračnih predviđanja na kojima su izgradili karijere i dugogodišnji uticaj i uživali finansijske blagodete raznih fondova za Balkan. Kao što ni iskusnom advokatu iz čuvene priče nije bilo u interesu da brzo okonča parnicu na čijem je odugovlačenju odškolovao sina.