Debeljuškasti nemački pukovnik Fon Štrom iz serije ALO ALO, (koja je u produkciji BBC emitovana od 1982 do 1992 i čija se radnja odvija za vreme drugog svetskog rata u gradiću Nuvion u Normandiji) jednom prilikom, potpuno zadovoljan životom sa seksi konobaricama u Reneovom kafeu, izjavljuje: “Odličan je ovaj rat, sve imamo kod Renea u kafeu, uživamo…samo da nije ovih dosada iz Pokreta otpora koje me povremeno nerviraju.”

Francuzi su tada bili veoma ljuti na BBC jer su smatrali da tom serijom ismevaju njihov Pokret otpora i učešće u borbi protiv fašizma. Iako je namera producenata bila samo da karikira ratne filmove i TV drame, u ovom konkretnom slučaju dramu o Pokretu otpora “Tajna vojska” koja se bavila dogodovštinama francuskog pokreta otpora utvrdjenih u kafeu u Briselu. Razumljiva je medjutim želja Francuza za romantizovanjem njihove uloge na strani slobodnog sveta u Drugom svetskom ratu s obzirom na sramotu i ljagu koju im je naneo maršal Peten sa svojom vladom, prihvativši kapitulaciju Francuske 1940. godine.

Evropska zajednica za ugalj i čelik, kao preteča Evropske unije, nastala je na temelju plana Roberta Šumana u sklopu kojeg je 1950. godine predloženo stvaranje ovlašćenja nad industrijom uglja i čelika posleratne Francuske i Nemačke (te drugih država koje su htele da im se priključe). Danas, iste te dve države odlučuju o tome da li EU i dalje postoji. Makronova izjava da je “NATO klinički mrtav, a EU na ivici ponora” više je nego zabrinjavajuća. Angela Merkel još uvek nije penzioner iako su joj uticaj i značaj već upitni i u samoj Nemačkoj a kamoli u EU. Makron je samoproglašeni novi lider EU, iako bez kapaciteta da reformiše i stabilizuje svoju zemlju a kamoli EU, što mu je ambicija. Njegove odluke i izjave ovih dana (tiho i gotovo poslušno) podržane od nemačke kancelarke predstavljaju najbolji novogodišnji poklon Vladimiru Putinu koji se ni sam ne bi usudio da ga traži od Deda Mraza.

Da EU preživljava krizu funkcionisanja, to već dugo nije nikakva tajna, ali da se stavovi o rešavanju te krize među najuticajnijim Evropljanima do te mere razlikuju, o tome tek sada jasnije razaznajemo. Kako prolazi vreme, za glavne igrače sve više je spornih pitanja, a sve manje slaganja, čak i oko stvari na kojima Unija počiva. Kriza funkcionisanja polako prerasta u krizu identiteta, uprkos tome što pozitivno mišljenje o životu u zajednici ima značajna većina Evropljana. EU ovih dana izgleda kao autobus pun raspoloženih putnika, koji su kupili kartu za tačno određeno odredište, ali vozač, kondukter i vodič razmenjuju šamare, vukući svako na svoju stranu, dok svi zajedno jure ka krivini iza koje je provalija.

Pobeda Emanuela Makrona na majskim izborima 2017. godine dočekana je sa ogromnim olakšanjem širom Evrope, ali i sveta, jer se smatralo da je velika Francuska ostala na evropskom kursu, uprkos još svežem “NE” iz Britanije. Njegovu pobedu slavili su milioni Evropljana, ubeđeni da je dolaskom Makrona zadat odlučujući udarac evrofobima i populistima, ne samo u Francuskoj, već širom kontinenta. Novi francuski lider ničim nije pobudio sumnju da bi upravo on, sa jakim osećajem za očuvanje Unije, mogao postati njen rasturač i stečajni upravnik. Njegove dobre namere prema EU, mogu da se ispostave da popločavaju put ka dezintegraciji Unije, ili ako je to suviše daleko, onda sigurno ka njenom još većem slabljenju unutra. Makronova strategija od pre nešto više od godinu dana o Evropi u tri zone bez sumnje je dobronamerna za budućnost Unije, ali način na koji francuski predsednik to pokušava da ostvari čini upravo suprotno.

Francusko zatvaranje vrata za pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom kritikovano je i na Balkanu i širom EU i u Americi, kao destruktivan potez, koji će naneti ozbiljne posledice poslednjem evropskom neintegrisanom području – Zapadnom Balkanu. Usledilo je Makronovo šokantno “istresanje” po NATO-u, Americi (Trampu), samoj EU i, ponovo, Balkanu… Ako stvari zaista budu krenule po zlu za Evropsku uniju, njegov intervju za londonski “Ekonomist” biće upamćen kao tačka od koje je urušavanje postalo otvoreno i nezaustavljivo.

Neko ko želi da se predstavi svetu kao vodeći reformator Evropske unije veoma teško može da ostvari taj cilj, a naročito da očuva takav imidž, ako rastura sve oko sebe, odbija savezništva prirodnih partnera (Evropljana), preferira konfrontaciju nasuprot kompromisu… Nažalost, okolnosti mu idu na ruku. Komplikovane i duge procedure za formiranje evropskih institucija briljiraju ovog leta i jeseni, nagoveštavajući da će briselska administracija biti u punom pogonu blizu godinu dana otkako su okončani evropski izbori. Agonija sa britanskim napuštanjem Unije se nastavlja, držeći Brisel pod konstantnim pritiskom i frustracijom od nedovršenog posla. Američki predsednik, ophrvan sopstvenim jadom oko postupka opoziva, nema ni vremena, ni energije, a verovatno i želje da malo popusti tenzije sa Evropom, koje je sam podigao. Naposletku, hlađenje autoriteta Angele Merkel i Nemačke uopšte, dolivaju gorivo u Makronovu ambiciju da preuzme liderstvo nad Evropskom unijom.

Do koje mere je francuski lider arogantan u toj nameri, najbolje je pitati Bugare i premijera Bojka Borisova, koji su se s pravom našli uvređeni, kada je Makron nedavno rekao da više voli ilegalne imigrante iz Afrike, nego ukrajinske i bugarske bandite!?

Kakve god da su mu namere, Makron raštimava Evropsku uniju, na veliku radost šarolike družine, koja dodirne tačke svojih politika ima samo u želji da vide njen kolaps. U tom društvu su evropski populisti svih boja (i levičari i desničari), Kremlj i Putin, ali i Tramp i, naravno, kinesko državno vođstvo. Velika, jedinstvena (ne nužno i ujedinjena) bogata Evropa, koja ne odstupa od svojih stubova otvorenosti i ljudskih prava, previše je opasan projekat za nacionaliste (Tramp), frustrirane post-imperijaliste (Putin), ekonomske i bezbednosne mešetare iz Kine, kao i anti-migrantske ili neo-komunističke avanturiste iz populistikih evropskih partija.

Ako se igde nazire brana ovom dezintegracijskom trendu, možda ga treba tražiti u ličnosti Ursule fon der Lejen, nove predsednice Evropske komisije, koja već u prvim mesecima svog mandata pokazuje jak politički integritet i, zašto da ne, kandidaturu da zameni sve bleđi politički autoritet koji je u Uniji godinama imala njena mentorka Angela Merkel. Iako će biti na funkciji koja ni izbliza nema političku snagu predsednika Francuske, ili kancelara Nemačke, Ursula fon der Lejen se kandidovala za novog prvog pro-Evropljanina i time što se, na primer, bez ustezanja konfrontirala sa Makronovim opelom nad NATO-om, odgovorivši mu da je reč o izvanrednoj instituciji i najjačem odbrambenom savezu na svetu. U isto vreme, ova bivša ministarka odbrane Nemačke, snažno se založila za to da Evropa mora ubuduće da iskorači iz svog omiljenog odela “meke moći” i da sebi i svetu pokaže da poznaje i “jezik sile”, tako što će jačati svoje bezbednosne politike. U ovom kontekstu, bar nama na Balkanu, nije promaklo ni njeno kontriranje Makronovom zaustavljanju proširenja Unije, tako što je rekla da je što tešnje povezivanje Zapadnog Balkana sa EU od strateškog značaja za Uniju.

Nova premijerka Evropske unije sasvim jasno vidi da svako teturanje Evrope itekako odgovara Rusiji i na to upozorava. Iako će politika njene Komisije biti u mnogo čemu ograničena voljom pojedinih država članica, Francuske pod Makronom sasvim sigurno, Evropa sa njom kao da dobija novo i sveže liderstvo, koje pokazuje snagu da se izbori sa izazovima ovog trenutka, kao što su Bregzit, konstantna ruska, pa i kineska destrukcija. Moguće je da prisustvujemo početku re-integracije Evropske unije, pod novim okolnostima i vođstvom sasvim novog tipa i karaktera. Moguće je, takođe, da istinskog reformatora Unije više ne treba tražiti u predsedniku Francuske, bez obzira što je on sam sebi namenio tu ulogu, već u novom, prvom administrativcu Unije, Ursuli fon der Lejden. Treba zato s pažnjom pročitati reči Džordža Sorosa, upućene povodom nedavne 30. godišnjice pada Berlinskog zida. Ako ništa drugo, mora mu se priznati da je umeo da proceni buduće trendove: “Živimo u revolucionarno vreme, kada je opseg mogućnosti mnogo širi nego obično i kada je ishod mnogo nesigurniji nego u normalno vreme. Jedino od čega možemo da zavisimo su naša ubeđenja”.