Politika je po ko zna koji put zloupotrebila međunarodno pravosuđe da ostvari politički cilj na Balkanu. Objavljivanje optužnica protiv Tačija, Veseljija i drugih, zbog zločina koje je počinila OVK samo tri dana pred sastanak u Vašingtonu, bez sumnje je miniralo ovaj krak srpsko-albanskog dijaloga, odložilo ga i usporilo, ali verovatno ga nije zaustavilo. Mnogo se tim povodom govori o Tačiju, Veseljiju, Haradinaju, Ričardu Grenelu, ali ne i o čoveku koji je povukao okidač, nišaneći na vašingtonski sastanak, od kojeg se mnogo očekivalo.

Ime mu je Džek Smit, on je već dve godine glavni tužilac suda za zločine koje je počinila OVK i njegovom odlukom da objavi imena optuženih (Tači, Veselji…) nastao je politički zemljotres, koji već ostavlja posledice na srpsko-albanski dijalog. Tužilac Smit će svakako odbaciti svaku primedbu da je politika uticala na njegovu odluku, ali od takve “presude” neće moći da pobegne – ni na Balkanu, ni u SAD, čak ni u Evropi. Njegova odluka je direktno minirala proces u koji je američka predsednička administracija investirala veoma mnogo – i vremena i reputacije, truda, ali i očekivanja. Da ne govorimo koliko su u ovaj proces, a naročito u očekivani vašingtonski razgovor investirali lideri u Beogradu i Prištini.

Džek Smit je, dakle, povukao politički potez bez premca. A govorio je drugačije, ne tako davno, u julu 2014. godine, kada je kao visoki funkcioner američkog Ministarstva pravde svedočio pred Komitetom američkog Kongresa za kontrolu reformi državne uprave: “Karijerni tužioci, poput mene, moraju biti izolovani od političkih procesa, kako bi vodili objektivnu, činjeničnu i nepolitičku istragu. Naš posao je da sprovedemo zakon i to bez obzira na politiku. Nikada se nisam sreo, niti bih tolerisao, bilo kakvu politički motivisanu odluku. Politika ne igra, niti će igrati bilo kakvu ulogu u radu nas tužilaca“.

Očigledno, nešto se kod g. Smita u međuvremenu promenilo, pa politika sada itekako igra važnu ulogu u njegovom tužilačkom poslu. Šta je drugo nego politika kada optužnice postoje još od 24. aprila, a objavljujete ih dva meseca kasnije, pre nego što su potvrđene pred sudom i nekoliko dana uoči ključnih političkih pregovora?

Čija je to politika uticala na odluke tužioca Smita verovatno će još dugo ostati otvorena tema. Prve “sumnje” pale su na nekoliko adresa, što u SAD, što u Evropi. Miniranje vašingtonskog sastanka, a samim tim i procesa koji u ime predsednika Trampa vodi Ričard Grenel, odgovaralo bi njihovim konkurentima u zemlji – demokratama. Oni bez sumnje i dalje imaju dovoljno uticaja u administraciji da bi mogli da sprovedu ovakvu operaciju, naročito koristeći svoje ljude i uticaj u međunarodnim forumima, kakav je i sud za zločine koje je počinila OVK.

Sumnja je pala i na Evropljane, pre svega na Nemačku kao najuticajniju u EU, gde ne kriju nezadovoljstvo i neku vrstu ljubomore što srpsko-albanski dijalog pod američkim posredovanjem napreduje neuporedivo brže nego što je bio slučaj tokom dugih godina evropskog učešća. Bez obzira na to što je od osnivanja 2015. godine, glavni tužilac suda za OVK Amerikanac, uticaj Evropljana na ovo pravosudno telo je nesumnjiv. Kao što je nekadašnji Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu više puta svojim odlukama (podizanjem i objavljivanjem optužnica naročito) umeo da preokrene i političku situaciju, zašto bi od toga bio imun specijalizovani sud za zločine OVK?

Ko god da je izvršio politički uticaj (da ne kažemo pritisak) na tužioca Smita i njegovu ekipu, efekti ove operacije već sada su vidljivi i razorni. Proces pregovaranja pod američkim posredovanjem je, u najmanju ruku, usporen, ako ne i privremeno odložen. On je obećavao brzinu za postizanje rešenja, pri čemu je imao punu kooperativnost obe strane, i srpske i albanske. Nije verovatno da će biti potpuno zaustavljen, jer je Bela kuća već mnogo investirala u njegov uspeh, ali u Vašingtonu  će morati veoma brzo da pronađu način za njegovo oživljavanje, ukoliko žele da pre novembarskih predsedničkih izbora zabeleže važan uspeh na međunarodnoj sceni.  

Usporavanje američkog modela, a naročito njegov kolaps, doneli bi zadovoljstvo Berlinu, a naročito Moskvi, koji su u suštini na istoj liniji kada je reč o rešavanju pitanja Kosova. Žele da to traje što duže, što se tiče Rusije – večno, a u slučaju Nemačke da rešenje bude priznavanje Kosova od strane Srbije, pa koliko god bude trebalo da se do takvog ishoda dođe. Razume se, odugovlačenje odgovara i Albancima, jer se uzdaju u povratak demokratske administracije u Vašingtonu, koja bi im bila naklonjena i zahtevala od Beograda da prizna Kosovo u postojećim granicama. Srbiji ne odgovara odugovlačenje, naprotiv. Predsednik Vučić, pored toga što na delu pokazuje spremnost za kompromis i jedini koji je ikada doneo konkretne inicijative na sto, često naglašava da rešenje mora pronaći sadašnja Srbija i sadašnja generacija njenih lidera, kako ne bi poput svih prethodnih, ostavljala nerešeno kosovsko pitanje svojim naslednicima. Uteha je što Beograd ni sada, baš kao ni tokom godinu i po dana trgovinske blokade koju je uvela Priština, nije faktor koji remeti dijalog. Beograd je spreman, voljan i odlučan da radi na postizanju rešenja, on nije činilac koji ometa proces. Po prvi put otkako se bavimo Kosovom. I to daje nadu da će ovoga puta biti uspešan.