NEDOZVOLJENI MINUS SRPSKO–RUSKOG PRIJATELJSTVA

Krug se zatvorio. Poslednjeg dana juna NIS se pridružio tužnoj grupaciji od više od 45 hiljada firmi i preduzetnika (podatak za 2019. godinu) čiji je račun blokiran. Jedna od najvećih kompanija u Srbiji i u regionu, de facto monopolista, čiji je većinski vlasnik ruski Gasprom, doživela je da na kraju juna ostane blokiranog računa, zbog nešto više od 257 miliona dinara, ili dva miliona evra. Od istorijskog sporazuma, kako su ga nazivali njegovi potpisnici pre 12 godina, kojim je Srbija prihvatila totalnu energetsku zavisnost od Rusije, došli smo do blokade računa zbog milionskog manjka. Da li ovom blokadom računa NIS ide putem gasovoda “Južni tok”, drugim važnim delom srpsko-ruskog energetskog sporazuma iz 2008. godine, koji nikada nije realizovan? Na štetu srpske strane, naravno. Jesmo li sa NIS-ovim računom u blokadi danas bar malo bliže otrežnjenju da je energetski sporazum sa Rusijom ustvari ojadio ovu zemlju, za bar četiri milijarde evra, srozavanjem nacionalnog naftnog resursa na nivo firme u blokadi, za nikada realizovan gasovod “Južni tok”, zbog čega Rusi nisu podneli nikakvu kompenzaciju… Jesmo li ovim tužnim podsećanjem bar korak bliže prihvatanju realnosti da je energetski pakt iz 2008. bio bezvredan, pa i štetan za Srbiju, a koristan samo za Rusiju? Ali da zbog toga nijedna vlast, počev od one koja je 2008. sklopila sporazum (Tadić-Koštunica), pa sve do danas nije želela da se konfrontira sa Rusima, zbog, zaboga, njene političke podrške u vezi sa Kosovom. Uprkos tome što Moskva ni daleke 2008, a ni sada ne učestvuje u međunarodnim procesima u kojima se odlučuje o pitanju Kosova, niti na njih ima ikakav uticaj. Njen bazični interes u vezi sa Kosovom je da rešenja ne bude, a da se Srbija i ceo Balkan što duže guše u nerešenom konfliktu u kojem ona vidi jedinu šansu da sprovede svoj ekonomski, politički i bezbednosni uticaj. I da na kraju, iscrpljenoj, zaostaloj i besperspektivnoj Srbiji ostavi jedinu mogućnost – da se pridruži Putinovom krugu. 

Ako već ne možemo da nadoknadimo propale milijarde iz dila o energetskoj zavisnosti od Rusije, da li bar sada možemo da pokušamo da izađemo iz političke zavisnosti od Moskve, u koju smo takođe ušli prihvatanjem trulog energetskog pakta? Za to je sada dobra prilika, ne samo zbog katastrofalne činjenice da je perjanica srpsko-ruskog bratstva i partnerstva – NIS, ušao u crnu četvrtinu srpske ekonomije, u krug firmi i preduzetnika koji su se bar jedan dan našli u blokadi.

Ako je možda i bilo neke dileme oko toga kojim pravcem će se Rusija kretati u narednim decenijama, te dileme su raspršene upravo završenim referendumom o promeni federalnog Ustava. Više od dve trećine ruskog stanovništva, koje se, inače, već decenijama smanjuje što zbog iseljavanja, što zbog niskog nataliteta, reklo je da se slaže sa željama Vladimira Putina da sebi pribavi carska ovlašćenja i njegov predsednički mandat učini praktično doživotnim. Ova zemlja, dakle, definitivno ne želi da bude demokratska, pravna, otvorena i solidarna, ova država ne želi da bude deo evropskog kulturnog i političkog prostora, koji baštini ove vrednosti kao svoje temelje.

Rusija gradi saveze sa sebi sličnim, sa društvima koja takođe ne žele da budu deo evropskog civilizacijskog, kulturnog i političkog kruga, sa društvima koja žele “čvrstu ruku”, autokratske lidere, odsustvo institucija, orijentalne ekonomske odnose, ograničene slobode… U Evroazijskoj ekonomskoj uniji, koju predvodi Rusija, nalaze se još i Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan, a ekonomija ovog kluba je sa 2,1 triliona dolara godišnje, na nivou Italije, na primer. Odbrambeni, bezbednosni savez poznat kao ODKB, predvođen takođe Rusijom, ima iste članice, a sa njima je je još i moćni Tadžikistan.

Tek završenim referendumom, Rusija, dakle, veoma jasno potvrđuje da želi da ostane u ovom i ovakvom krugu država i naroda, jer sa njima deli temeljne društvene vrednosti. I to je sasvim pošteno. Pošteno je i to što Rusija pravi ovakve saveze (sebi sličnih) ne da bi u njima bila obična članica, već isključivo i jedino – neprikosnoveni lider. Njeno nikad ugaslo imperijalno osećanje, ovakvim udruživanjem sigurno joj vraća privid velike sile. Jer mnogo je teže prihvatiti hladnu ocenu da je Rusija danas “drugorazredna, totalitarna država sa manje od 4% učešća u globalnoj ekonomiji, predvođena autoritarnim liderom”, kako je opisana u nedavnom istraživačkom članku legendarnog američkog novinara Karla Bernstina, uz Boba Vudvorda, otkrivača afere “Votergejt”. 

Rusija se, dakle, “autovala” nedavno završenim referendumom. Rekla je jasno šta želi i rekla je da to želi na dugi rok. Možda je vreme i da se Srbija “autuje” u skladu sa tim. Da li zaista želi da pripada krugu društava koje predvodi Rusija i da li je zaista spremna da svoje ambicije i svoju budućnost, prosperitet, društveno blagostanje i bogatstvo, podredi nekakvoj fiktivnoj emotivnoj povezanosti sa Rusijom i njenim narodom? Ili Srbija želi nešto drugo, nešto što leži na drugoj strani, onoj prema kojoj, nažalost, i dalje imamo granične prelaze i na njima, nažalost, kilometarske kolone srpskih radnika, studenata, lekara, profesora, ali i kamione sa kvalitetnom robom namenjenom najbogatijem i najzahtevnijem tržištu – evropskom. Možda je za prvi korak dobro da se podsetimom stanja računa NIS-a na dan 30. juna, mnogo će nam reći o stvarnom stanju srpsko-ruskih veza i prijateljstva.