MENADŽMENT SRPSKO – RUSKOG PRIJATELJSTVA

Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, ugledan i iskusan diplomata i nesporno veliki poznavalac Srbije i Balkana, kritički je reagovao na prošlonedeljnu kolumnu na ovom mestu pod naslovom „Nedozvoljeni minus srpsko-ruskog prijateljstva“. Čak mi je žao što ova reakcija, u formi otvorenog pisma ruskog ambasadora , nije zainteresovala srpske medije (objavljena je tek na sajtu ruske ambasade  i na portalu Sputnjika), ali visoka reputacija ambasadora i značaj zemlje koju predstavlja obavezuju da ovde ponudimo neka razjašnjenja.

Kao povod za reagovanje ambasadora Bocan-Harčenka može da deluje konstatacija iz prošlonedeljne kolumne da je račun NIS-a bio u blokadi 30. juna za oko dva miliona evra. Uvaženi ambasador to potvrđuje, mada i bagateliše, rečima da je blokada „trajala manje od 24 sata“, nakon čega je kompanija „bez ikakvog ugrožavanja svoje likvidnosti nastavila da i dalje ispunjava sve svoje obaveze“. Sasvim je razumljivo da ambasador brani interese ruskih kompanija u Srbiji, ali ne verujem da je poslovanje NIS-a bilo povod za njegovo javno reagovanje. Takve reakcije nije bilo mnogo puta ranije, kada su srpski mediji mnogo oštrije pisali o rusko-srpskom naftnom gigantu, pod naslovima „Dokle, bre, više braćo Rusi? Jajare iz NIS nas ojadiše“ (Alo) ili „Eksploatacija: Rusi plaćaju sve manje, a ispumpavaju više nafte“ (Kurir), ili „Afera naftna polja: Rusi bi mogli da opustoše srpske rezerve do 2021. a onda nam vrate NIS za jedan dolar“ (Blic) ili “Mutno: Policija istražuje prodaju NIS Rusima” (Kurir)…

Zato se ni ovde nećemo previše baviti NIS-om, nije to bila namera ni u prošlonedeljnoj kolumni, jer nisam angažovan od menadžmenta ili akcionara kao revizor poslovanja kompanije, ali ipak važno je reći nekoliko činjenica. Pre svega zbog insistiranja uvaženog ambasadora na uspešnosti poslovanja ove kompanije, zahvaljujući njenom “stručnom menadžmentu”.

Podsećanja radi, po Međudržavnom sporazumu između Rusije i Srbije i Kupoprodajnom ugovoru između Gazpromnefta i Vlade RS, sve zalihe srpske nafte i buduća istražna prava predata su na raspolaganje ruskom menadžmentu uz državnu taksu od 3% (u Rusiji je ta taksa 25%!). Od tada do danas glavni napor, umeće i “genijalnost” ruskog menadžmenta je da maksimalno izvlači i preradi domaću (srpsku) naftu! Tajna je u razlici u ceni između domaće i uvozne sirove nafte. U periodu najintenzivnijeg eksploatisanja, cena koštanja domaće (srpske) sirove nafte je 10 puta niža od cene uvozne nafte. Ruski menadžment, dakle, ima “genijalnu” strategiju: Cene naftnih derivata formira na bazi cene uvozne nafte, a u preradu gura maksimalne količine domaće nafte. Stopa ekstra profita direkto je vezana za procenat prerađene domaće nafte. Vrhunac je bio pre 7-8 godina kada je u preradi bilo preko 50 % domaće nafte. 

Pre ‘’privatizacije’’ taj udeo nije prelazio 20% jer rezerve domaće nafte ozbiljni i odgovorni ljudi čuvaju kao državne rezerve. Na ovaj način NIS je do danas po osnovi razlike u ceni domaće i uvozne nafte prihodovao oko 5 milijardi evra! Dakle, profit NIS se bazirao isključivo na masovnoj eksploataciji domaće nafte, a ne na genijalnom ruskom menadžmentu. To je mogao da uradi menadžment NIS i pre privatizacije, da nisu vodili računa o interesima Srbije i gradjana. 

NIS je trenutno prezadužen. Njegov dug iznosi nekoliko stotina miliona evra, a kompanija uzima kredite za likvidnost od komercijalnih banaka. Ruski menadžment, pored ogromnih plata (koje su tajna) ima godišnje bonuse koji su u visini 100% bruto godišnje plate, iako je trenutni gubitak NIS veći od nekoliko desetina miliona evra.

Javna reagovanja ambasadora Bocan-Harčenka na pisanje štampe nisu česta, ali, poput ovog, ostavljaju prostor da ih stvarnost i argumenti ospore. Ne tako davno, početkom juna, ambasador je tražio izvinjenje od “Blica” zbog teksta pod naslovom “Putin postavlja Primakova da odvoji Srbiju od EU”, kojim se najavljivao dolazak Jevgenija Primakova (unuka) na uticajno mesto šefa državne agencije za međunarodnu saradnju “Ruska saradnja”. Ambasador, svakako, nije negirao da će unuk nekadašnjeg ruskog premijera doći na ovu funkciju, jer se to uskoro i obistinilo. Predsednik Putin ga je postavio na mesto direktora agencije već 25. juna, svojim ukazom broj 416. U reagovanju se, međutim, osporavalo to da Rusija preko ove agencije utiče na zbivanja u onim zemljama u kojima su ugroženi njeni interesi.

Primakovljevo imenovanje bilo je u žiži zbog njegovog prošlogodišnjeg susreta sa predsednikom Vučićem, kada mu je ruski gost predložio da formira prelaznu vladu, zajedno sa vođama tadašnjih uličnih protesta u Srbiji, Draganom Đilasom, Boškom Obradovićem i drugima. Potvrđujući da je tada razgovarao sa Primakovom, predsednik Vučić nije ga lično doveo u vezu sa inicijativom o tehničkoj vladi, ali je rekao da bi svako ko bi mu to ponudio “bio odbijen”. Srpski predsednik poštuje diplomatsku pristojnost, ali obaveštena čaršija nema nikakvu dilemu da je upravo Primakov doneo takvu inicijativu u Beograd i da je odgovor dobio u vidu momentalnog prekida razgovora sa predsednikom. Pošto je u tom trenutku bio “samo” poslanik vladajuće Jedinstvene Rusije u Dumi, a ne još direktor “Ruske saradnje”, možemo da ostavimo mogućnost da je Primakov radio na svoju ruku.

Nemešanje u poslove drugih zemalja, što zvanična Rusija neprekidno ističe kao princip svoje spoljne politike, ne može da prođe ni bez podsećanja na prošlogodišnje razotkrivanje obaveštajne “saradnje” penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Z.K. i ruskog obaveštajca Georgija Klebana, saradnje iz koje je srpski oficir izašao bogatiji za novac, a ruski za informacije. I tada se potvrdilo da velike zemlje, poput Rusije, imaju svoje interese u Srbiji, što je potpuno legitimno, ali i da je legitimno i razumljivo da i Srbija takođe mora da gleda svoje interese.  I sasvim na kraju, primedba ambasadora Bocan-Harčenka da je prošlonedeljna moja  kolumna imala za cilj “nametanje rusofobne agende”, može da mi imponuje, jer ambasador ima tako visoko mišljenje o mom uticaju. Ali to je ipak preterano, jer često ne uspevam da nametnem ni sopstvenu agendu u svojoj porodici, među decom, a kamoli “rusofobnu agendu” u Srbiji, u zemlji u kojoj se Rusija smatra bratskom, a Rusi braćom. Upravo zbog tog “smatranja” bio sam dužan da malo pojasnim šta su ruski interesi a šta srpske emocije.