Kada na red dođu važne odluke, istorija može da pomogne, ali samo ako je čitamo trezveno, bez emocija. U suprotnom, uvek će odmoći i odvesti nas na teren na kojem neminovno sledi poraz, kod kuće, razume se. Uprkos danas veoma raširenom uverenju, Srbija je svoje najveće pobede i svoj najveći napredak ostvarivala onda kada je bila saveznik velikih, zapadnih sila, Evrope i Amerike. Onda kada je predsednik SAD Vudro Vilson, na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, pozvao svoje sunarodnike da u crkvama i bogomoljama iskažu saosećanje sa malim i hrabrim srpskim narodom, dok se na Kapitol hilu u Vašingtonu vijorila zastava pobedničke balkanske kraljevine.

Sa druge strane, opet uprkos raširenom uverenju, Srbiji je išlo loše kada se uzdala u pomoć velike pravoslavne Rusije, u zaštitu “starijeg brata”, onda kada joj je podrška bila potrebna. Onda kada je, na primer, baš zbog odbrane sopstvenih interesa, sporazumom u Bukureštu Rusija ostavila na cedilu srpske ustanike i prepustila ih osveti Osmanlija. Ili kada je bila spremna da napadne Jugoslaviju, jer se otrgla dogmatskom Staljinovom savezu, u kojem je istočna Evropa provela decenije strahota, sve dok se nije spasila i pridružila Evropskoj uniji. I kada je Jeljcinova Rusija mahala sistemima S-300, kuražeći Srbiju svojim navodnim prijateljstvom i zaštitom dok je bila bombardovana 1999… Četvrt veka kasnije, mnogi u Srbiji i dalje čekaju dolazak famoznog S-300.

Te rakete, naravno, nikada neće doći, niti su nam potrebne. Ali dolazi ono što smo u istoriji uvek imali, iako smo tako retko bili sposobni da prepoznamo. To je slatkorečiva, licemerna zabrinutost Rusije za Srbiju i njene interese i isto takva, emocijama i istorijom, nabijena spremnost da se Srbija uzme u nekakvu zaštitu. Ova igra je kod Srba već mnogo puta do sada “upalila”, pa i danas vlada uverenje da je Rusija jedini zaštitnik srpskog interesa na velikoj međunarodnoj sceni i da jedino ona može da nam bude saveznik.

Čak i onda kada Vladimir Putin poistoveti Krim i Kosovo i time najotvorenije pokaže da mu je stalo jedino do crnomorskog poluostrva koje je anektirao, dok mu otcepljena srpska pokrajina služi samo kao ulog za cenkanje oko okončanja krimskog pitanja. Čak i onda kada ruski predsednik srdačno, kao ravan s ravnim, razgovara o kosovskom pitanju sa Hašimom Tačijem na pariskoj proslavi stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata. Pa i onda kada predsednik ruskog Fudbalskog saveza Aleksandar Alaev srdačno čestita stupanje na dužnost kosovskom kolegi Agimu Ademiju, uz poruku da Kosovo “uvek može da računa na podršku ruskog fudbalskog saveza u svim fudbalskim pitanjima”…

Stara ruska igra navodne odbrane srpskih interesa “pali” čak i kada evropska i američka bespovratna novčana podrška Srbiji od preko pet milijardi evra od 2000. godine potpuno prevagne u odnosu na rusku, koja se ne može pouzdano izmeriti, jer  je nije ni bilo otkako je Putin na vlasti u Moskvi. Ako ne računamo kao  pomoć to što su nas “rasteretili briga” o nacionalnoj naftnoj kompaniji i resursima naše nafte, te nas “olakšali” za preko 4 milijarde eura našeg novca. . Ili pak slanje pripadnika ruske vojske, specijalaca za borbu protiv korone (to je valjda novi VES u ruskoj vojsci), kako su ih srpski mediji euforično nazivali. Na čelu sa velikim generalom komunalnih službi “koji je dobio  zadatak lično od Putina da pranjem ulica i dezinfekcijom nekoliko objekata spase Srbiju od korone”,  kako su takodje tada izveštavali srpski mediji. Utisak o stalnoj brizi Rusije za Srbiju i njene interese brižljivo se gradi i čestim susretima njenog lidera Putina sa srpskim predsednikom Vučićem. Bilo ih je čak 18 u proteklih osam godina, najesen se očekuje i devetnaesti, a da se posle svakog od njih, počev od prvog, s pravom može postaviti pitanje – šta je zaista bio njihov konkretan pozitivni efekat po interese Srbije?

Ruska zainteresovanost za Srbiju i njene muke sa Kosovom nema nikakve veze ni sa Srbijom ni sa Kosovom, već isključivo sa Rusijom i njenim interesima. Baš kao i uvek u prošlosti. Razume se, isto važi i za zainteresovanost svih drugih velikih igrača za nas i naše muke, s tom razlikom što svi oni to jasno i kažu i sa njima smo načisto. Ne i sa Rusijom. Naš narod kaže da se svako češe tamo gde ga svrbi, te su u  proteklom periodu  ruska ambasada u Beogradu i ambasador Harčenko bili veoma aktivni u pisanju otvorenih pisanja srpskim medijima protestujući što isti dovode Rusiju u kontekst destruktivnih aktivnosti u Srbiji. Zamislimo da ambasada SAD u Beogradu na takav način reaguje na pisanje srpske štampe, koja apsolutno svakodnevno “eksluzivno izveštava” o velikim zaverama SAD protiv Srbije? Pa ambasador Godfri ne bi imao vremena da pojede ni hot dog  od pisanja saopštenja i otvorenih pisama a kamoli da, putujući po Srbiji, proba  raznovrsne srpske gastronomske specijalitete.

Rusko  uplitanje u srpske i balkanske sporove, iako razumljivo pa čak i očekivano, uvek je, međutim, zaodenuto u plašt bratske brige i prijateljske pomoći.

Ponekad ta maska sklizne sa lica, pa pravo lice ruske politike na Balkanu postane sasvim vidljivo, kao u slučaju Putinovog poređenja Krima sa Kosovom, ili nedavne poruke ruskog ambasadora u Srbiji Harčenka da bez Rusije ne može biti rešenja za Kosovo. Niko od velikih sa “druge strane” nikada nije rekao da bez njih neće biti rešenja za Kosovo. Naprotiv, američki ambasador u Beogradu Entoni Godfri kaže da SAD ne žele da rešenje za Kosovo bude „nametnuto odozgo“, već da do njega treba da dođu dve pregovaračke strane i to kompromisom. To je upravo ono što želi i Srbija, da konačno sama bude u poziciji da odlučuje o pitanju koje joj se životno tiče.

Interes Amerike, a to je takođe rekao ambasador Godfri, je da vidi Srbiju u članstvu Evropske unije i tu smo takođe načisto sa njima. Ne samo da smo načisto, nego nam se interesi i u tom pogledu poklapaju. Da li smo, s druge strane, sigurni da i Rusija ima interes da Srbija uđe u Evropsku uniju? Jasno je da joj to nije u interesu, pa i na osnovu reči ambasadora Harčenka da bez Rusije ne može biti dogovora o Kosovu. A naročito zbog njene neupitne podrške svima onima koji žele nekakvo zamrzavanje kosovskog problema, njegovo nerešavanje, tavorenje i čekanje da se zvezde na nebu globalne politike konačno i zauvek pomere na istok. Naročito zbog ruskog ohrabrivanja svih onih u Srbiji, ali i širom Balkana, koji ne žele da se reformišu, niti da ubrzaju put ka članstvu u EU, već da ostanu siromašne, međusobno zavađene i izolovane državice. Srpski interes ne podudara se sa ruskim interesom. U istoriji često, a sada naročito. Opsena o nekakvom bratstvu, koje stoji iznad svakog interesa, stara je igra u kojoj je Srbija nepogrešivo gubila i za to je plaćala visoku cenu. Njen najveći interes danas je da to jasno prepozna, i da prepozna sa kim deli istovetnu viziju sopstvene budućnosti. Rusija danas to svakako nije.