Ljudima na Balkanu, makar onim starijim od 40 godina, nije nepoznato da njihov grad za samo nekoliko sati “okupiraju” stotine i hiljade gostiju iz drugog dela regiona, obično zbog neke važne utakmice ili koncerta velikog svetskog benda. Doputovati iz Sarajeva ili Skoplja u Beograd zbog evropske utakmice Crvene zvezde ili iz Beograda u Zagreb na koncert Rollingstones 1976. bila je uobičajena stvar. Rat i raspad nekadašnje zajedničke države tokom 1990-tih godina učinio je da čitave generacije odrastu u uverenju da je 300 ili 400 kilometara do prestonice u susedstvu nedostižna udaljenost, pa čak i kada je vrhunska zabava u pitanju.

Scene komšijske “invazije” od pre 30-40 godina, ponovile su se u Beogradu proteklog vikenda, nimalo zabavnim povodom, ali kod nekih su bile dovoljno jake da izazovu nostalgiju za nekadašnjom zajedničkom državom i regionom bez granica. Oko 9.000 ljudi iz regiona vakcinisano je za samo dva dana u Beogradu, pošto su srpske vlasti omogućile besplatnu i jednostavnu proceduru za registraciju u svojim zdravstvenim ustanovama u kojima se vakcinacija sprovodi još od decembra.

Ovoj najezdi ljudi iz regiona po vakcinu u Beograd nije prethodila nikakva promotivna kampanja. Kako je rekao jedan Sarajlija, bilo je dovoljno da od prijatelja iz Beograda sazna za mogućnost vakcinacije stranih državljana i da odmah krene na put, a u međuvremenu, za ovu akciju saznalo je, kako kaže, “celo Sarajevo”. Deluje da je po Astra-Zeneca u Beograd došlo najviše građana Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Crne Gore, a po medijskim izveštajima i izrazima zahvalnosti na društvenim mrežama, bilo je dosta vakcinisanih i iz Hrvatske i Slovenije. Da ne zaboravimo i simpatičnu posadu aviona jedne albanske avio-kompanije, koja je pauzu između dva leta iskoristila da skokne po prvu dozu Astra Zeneca.

Odluka srpskih vlasti da za vakcinisanje otvori vrata svojim prvim susedima nema nikakve veze sa oživljavanjem toplih sećanja na nekadašnju Jugoslaviju, ma koliko to nije moglo (ni želelo) da se izbegne kod mnogih koji su došli u Beograd. Stvari su mnogo pragmatičnije. Svi koji su iz regiona doputovali u Beograd, došli su samo zbog toga da se vakcinom zaštite od virusa Kovid, jer to ne mogu da obave kod kuće i verovatno neće moći još mesecima. Pritom, u Beogradu su primili vakcinu sa kojom već sada imaju otvoren put ka zemljama EU, a to će moći i ubuduće kada bude proradio digitalni vakcinalni sertifikat. Njihovi motivi su sasvim jasni i razumljivi, ali kako stoje stvari sa motivima Srbije, jer se upravo oni često problematizuju u evropskoj javnosti?

Srbija je već mesecima, stabilno, u samom evropskom pa i svetskom vrhu po broju vakcinisanih građana proporcionalno svojoj populaciji. Krajem marta, brojke kažu da je bar jednu dozu primila četvrtina populacije, a revakcinisano je oko 15% građana. Znatno više od proseka u EU, koji je nešto viši od 4% populacije koja je primila obe doze vakcine i tako potpuno zaštićena od virusa. Ovakve brojke Srbiji dozvoljavaju “luksuz” da izvesne količine vakcine podeli  svojim najbližim susedima, čije su statistike do pre samo nekoliko nedelja bile katastrofalne. Srpski predsednik nije prošao bez kritika u svojoj zemlji kada je polovinom februara premijeru Severne Makedonije Zoranu Zaevu uručio 8.000 doza vakcine “Pfizer BioNtech”, ljudi su negodovali što Srbija “izvozi” robu koja je preko potrebna i kod kuće. Uprkos tome, sličnu akciju predsednik Vučić i premijerka Ana Brnabić ponovili su u Podgorici, potom u Sarajevu, da bi ovih dana bila nastavljena, na malo drugačiji način, otvaranjem vakcinacionih punktova u Beogradu za sve iz regiona.

Analiziranje motiva Srbije da ovo radi, u evropskim krugovima koji se bave Balkanom, zauzima neuporedivo veći prostor od rasprave o stvarnim efektima ove akcije, koji se mere brojem zdravstveno zaštićenih ljudi u državama u kojima je donedavno bio nula. U tom beskrajnom seciranju srpskih motiva, neminovno se odlazi u preterivanja, pa i u čiste greške (namerne ili ne). Greši, na primer, Center for Strategic and International Studies (CSIS) kada konstatuje da je “donacija srpskog predsednika Vučića Severnoj Makedoniji bila više simbolična, nego suštinska”. Ona je bila više nego substantive, jer je 8.000 doniranih doza iz Srbije bilo dovoljno za vakcinaciju svih makedonskih lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i još skoro polovine svih medicinskih sestara i tehničara! Pritom, pomoć je stigla u pravi čas, jer do tog trenutka u Severnoj Makedoniji nije bio vakcinisan nijedan građanin, pa ni zdravstveni radnik. Ista vrsta substantive podrške došla je u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, takođe u trenutku kada nisu raspolagale nijednom dozom.

Motivi Srbije i njenog predsednika Vučića da vode ovu regionalnu kampanju krajnje su pragmatični i tu ne treba tražiti nikakvu skrivenu agendu. Tačno je, Srbija i Vučić ovim potezima stiču veoma pozitivan imidž širom Balkana, na prostoru koji decenijama ne uspeva da izgradi toleranciju i međusobnu empatiju. Ali, zar istu stvar ne rade i svi drugi lideri u svetu koji u svojim rukama imaju dovoljno vakcina, pa čak i EU koja nema dobru unutrašnju snabdevenost. Šta je drugo nego napor da se očuva međunarodni uticaj nedavna odluka evropskih lidera o mehanizmu odobravanja izvoza vakcina iz EU? Ništa posebno niti skriveno, vakcine jesu postale instrument prekograničnog uticaja i to je opšteprihvaćena i legitimna praksa širom sveta.

Dalje, regionalna vaccine-diplomacy koju sprovodi Srbija ima očekivani pozitivan efekat da koliko-toliko podigne zdravstvene performanse svog najbližeg okruženja, jer to su prostori i ljudi sa kojima Srbija ima najživlju trgovinu, personalnu komunikaciju, migracije radne snage, studenata i turista. Jasno je da Srbiji neće mnogo značiti što je u evropskom i svetskom vrhu vakcinisanih nacija, ukoliko je njeno prvo okruženje na samom dnu. Posebno u predstojećim mesecima, kada se očekuje otvaranje ekonomija, pojačavanje transporta i naročito turizma. Deo ove strategije svakako je i otvoren režim prelaska granice Srbije za građane svih država iz okruženja.

U suštini, Srbija na Balkanu ne radi ništa drugačije od onog kako EU uređuje svoje unutrašnje odnose i režime u borbi protiv pandemije. U tome se rukovodi isključivo svojim interesima, a to se u ovom slučaju podudara sa interesima njenih prvih suseda. Baš kao što su sve unutrašnje mere u EU, ali i one prekogranične, isključivo posledica interesa Unije i svake njene članice ponaosob.

Kao što Evropska unija nakon pandemije neće promeniti svoje unutrašnje ustrojstvo, tako se ni na Balkanu neće poremetiti dosadašnja politička arhitektura. Nema govora o nekoj novoj Jugoslaviji, o čemu se često i potpuno površno govori, a naročito neće biti nekakve “velike Srbije”, što je takođe jedna od promašenih teza u poslednje vreme. Najbolji dokaz za to je ismevanje priče o “velikosrpskom nacionalizmu” još dok je trajao regionalni vakcina-vikend u Beogradu, jer su duhoviti i zahvalni gosti, po povratku iz Beograda munjevito skovali izraz “velikosrpski vakcionalizam”.