Za nedelju dana Putin će još jednom da maše tapijom da je on jedini legalni naslednik pobednika nad nacizmom. Kada 9. maja bude otpozdravljao trupama na Crvenom trgu biće zadovoljan. Defile će podsećati ceo svet da su on i njegova Rusija jedini preostali čuvari plamena slobode iz 1945, a da su svi ostali izdali. Stare uniforme i zastave bataljona Crvene armije na paradi će značiti da su ova Rusija i ovaj njen vođa nasledili jedino što je valjalo od SSSR-a, pobedu nad nacizmom.
Koliko god bila gizdava, predstojeća parada biće, ustvari, samo teatar koji slavi laž i zločin, a to je odlučeno još 24. februara. To će biti festival lažnog predstavljanja jednog naoružanog mitomana, koji se hvali proćerdanim nasledstvom. Od SSSR-a nije nasledio porodični grb pobednika nad fašizmom, pokazao je to invazijom na Ukrajinu s namerom da je okupira, a njen narod ukine.
Od SSSR-a mu je, međutim, ostalo nešto drugo, nalik na naslednu bolest. U nedostatku dobrog prevoda na srpski, držaćemo se kovanice na engleskom – „whataboutism“. Ono kad Sovjetima ili Rusima kažete da su uradili nešto loše, a oni vam uzvrate – A vi ste uradili isto to, još i gore. Kao u hladnoratovskom vicu kada američki gost pita svoje moskovske domaćine zašto toliko kasni metro, a oni besno odgovaraju – A zašto ste vi istrebili Indijance?
Putin je dočekao trenutak da njegov nasleđeni „whataboutism“ upotrebi u važnoj prilici, u razgovoru sa generalnim sekretarom UN Guterešom, gde je na grdnje što zaposeda tuđe zemlje, odgovorio – Donjeck i Lugansk su uradili isto što i Kosovo. Nije mu prvi put. Kad god je bio u prilici uzimao je Kosovo kao izgovor za svoje agresivne akcije, naročito posle aneksije Krima. Sve odluke o priznavanju Donjecka i Luganska kao nezavisnih država prepisao je iz sopstvene odluke da 2008. napadne Gruziju i prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, a te odluke je prepisao od svih država koje su priznale Kosovo.
Za Putina i Rusiju Kosovo nikada nije bilo stvar principa, ono je uvek i isključivo bilo presedan za prekrajanje granica, koji će gledati da iskoriste kad-tad. I iskoristili su ga mnogo puta. A pružanje zaštite Srbiji, u vezi sa Kosovom, nikada nije bilo prijateljstvo i savezništvo, već reketiranje. Valjda je to konačno postalo jasno posle Putinovog razgovora sa Guterešom.
Kada Marija Zaharova nedavno preti Srbiji i predsedniku Vučiću da ne uvode sankcije Rusiji, ona pominje prijateljstvo do kojeg Rusi drže i boji se da ga „ne shvatamo na isti način“. Tačno, ne shvatamo ga na isti način, a to je najbolje pokazao njen vođa u razgovoru sa Guterešom.
I Srebrenica je, kao i Kosovo, omiljen „whataboutism“ za Putina i njegove, uvek kada im je to potrebno da opravdaju svoje ofanzive, agresije, invazije. Još 2008. Sergej Lavrov je u Wall Street Journalu pravdao agresiju na Gruziju rečima da Rusija „ne može da dozvoli akte genocida, kao što je bilo 1995. u bosanskom gradu Srebrenici“. Posle njega i Putin – 2017, 2019 i uoči napada na Ukrajinu, njegovi činovnici Peskov i Kozak više puta, svi su govorili da se u Srebrenici dogodio genocid i da ne žele da se to desi njihovom narodu, gde god da živi.
I ko je tu kome prijatelj? Ovakva Rusija Srbiji, ili je pravi prijatelj Ukrajina čija se teritorija komada, koja ne priznaje nezavisnost Kosova i upozorava da Donbas i Krim krše međunarodno pravo isto kao i Priština, samo uz rusku podršku.
Ne postoji način da se Rusija ikada više predstavi Srbiji kao prijatelj i saveznik posle Putinovog „autovanja“ pred generalnim sekretarom UN. Čak i da zaboravimo sva prethodna, koja su u Srbiji čuli, ali momentalno brisali iz memorije, verujući u „večnu družbu“. Uvek je iza slatkorečivosti iz Kremlja stajao samo interes, sve i da zaboravimo potcenjivanje, špijuniranje Srbije i otvoreno ismevanje njenog predsednika od strane Marije Zaharove, kada se Vučić „usudio“ da otputuje u Vašington na sastanak sa predsednikom Amerike.
Interesi Srbije su za Srbiju jedino važni, a oni se sada ni u čemu ne poklapaju sa interesima Rusije. Potpuno je suprotno, svaki današnji interes Rusije direktno šteti interesima Srbije i ona ima obavezu da se okrene i posveti samo sebi. U pitanju je ne samo interes, nego i moralni stav jedne nacije da se suprotstavi zlu, nasilju i zločinu. Niko nema pravo da Srbiju načini saučesnikom Putina i taocem pogrešne strane istorije. Kaja Kalas, premijerka Estonije, zemlje mnogo manje od Srbije, ali i mnogo više ugrožene od Rusije i njenih interesa, citirala je hrabru moralnu pouku Garija Kasparova – „Cena zaustavljanja diktatora raste sa svakim oklevanjem i odlaganjem. A stati zlu tek na pola puta ipak je pobeda zla“. I pošto je njena zemlja prestala da uvozi ruski gas dodala je – gas jeste skup, ali sloboda je neprocenjiva.
Srbija nema prostor da napravi pogrešan izbor. Po prvi put je u istorijskoj situaciji da se njen mogući izbor sam izbacio iz konkurencije. Rusija je sama sebe precrtala kao izbor Srbije čim je njen prvi vojnik zakoračio na tlo Ukrajine. Svaka dalja priča o tome da Rusija štiti neke srpske interese, pa i one oko Kosova, postala je besmislena i uvredljiva, a svako ko to i dalje bude tvrdio zastupaće interese Rusije, a ne Srbije. Putin ga neće demantovati.