Vladimir Putin i Kim Džong Un dopisivali su se povodom severnokorejskog nacionalnog praznika. To su bila topla, prijateljska pisma, mnogo više od sterilnih, protokolarnih poruka koje državnici upućuju jedni drugima o važnim datumima. Rusija i Severna Koreja se odlično razumeju, žele „još jače veze u budućnosti“ (Putin), a veže ih zajednički napor protiv pretnji „neprijateljskih vojnih snaga“ (Kim). 

Velika Rusija, svetska sila, jedan od „polova“ novog, multipolarnog sveta, očigledno ima novog brata na međunarodnoj sceni i bori se svom snagom za njegovu naklonost. To je Severna Koreja, najzaostalija država na svetu, hermetički izolovana od svakog napretka, diktatura čiju žestinu ne pamti nijedan totalitarizam u savremenoj istoriji. Kakva je, takva je, Putinu je danas očajnički potrebna. 

Ono čega nije bilo u pismima, pojavilo se na ruskoj državnoj televiziji, da su u Severnoj Koreji spremili sto hiljada vojnika da se pridruže Rusima u osvajanju Ukrajine. Moskovski propagandisti ohrabreni su ovakvim vestima, smatraju Kimove „dobrovoljce“ za izdržljive borce, koji podnose teške uslove i već im naturaju dužnost da se bore protiv „ukrajinskog fašizma“. U Moskvi se već raduju ovom novom ratnom savezništvu. To bi bila neka vrsta barter-aranžmana, u kojem bi Severna Koreja izvezla u Rusiju preko potrebne divizije, a zauzvrat bi dobila žito, ugalj i gas. Sve ovo mnogo više podseća na srednjovekovne osvajačke dilove velikaša i njihovih plaćeničkih vojski, nego na dve države u 21. veku, koje sebe smatraju bitnim za svetska zbivanja, iz njima znanih razloga. 

Uvoz severnokorejskih boraca, čak i kao mogućnost koju niko u Moskvi nije odbacio, govori u kolikom očaju se nalazi Putinova ratna mašina šest meseci od početka agresije na Ukrajinu. Prvo, govori o nerešivom problemu sa ljudstvom na frontu, gubicima i niskoj motivaciji ruskih snaga, koje ne mogu biti obnovljene opštom mobilizacijom jer Kremlj ne želi da prizna da je u ratu. Drugo, ova plaćenička transfuzija Moskvu ne bi mnogo koštala, što joj je izuzetno važno kada se njena ekonomija bori za vazduh, a troškovi invazije idu i do 20 milijardi dolara dnevno. I na kraju, Severna Koreja ostaje za Rusiju poslednja saveznička ruka koja joj može biti pružena u ratnom pohodu na Ukrajinu, jer drugih saveznika više nema. Pritisak na partnere u centralnoj Aziji može da obezbedi tek mali broj plaćenika, što Moskvi nije dovoljno, pa zato 100 hiljada Severnokorejaca zvuči kao spasonosni izlaz. 

Putin i Rusija doveli su sebe u situaciju da prave bratstvo u krvi sa najozloglašenijim od svih otpadničkih režima u svetu. Moskva se na velika vrata pridružuje „osovini zla“, kako je još 2002. Džordž Buš Mlađi nazvao Severnu Koreju, Iran i (Sadamov) Irak. Očigledno pripada ovom krugu otpadničkih država, jer njen vojni savez sa Severnom Korejom više ni za koga ne bi predstavljao iznenađenje. Ove dve zemlje i njihovi narodi pronalaze čvrst, zajednički interes, čak i misiju, a to je borba protiv „političkog Zapada“, kako govore u Moskvi, uz oduševljenje što će u toj borbi pobediti svog najvećeg neprijatelja.

Ratni pokliči iz Moskve ne razlikuju se od ubilačkih poruka sa državne TV u Pjongjangu, bar kada je u pitanju sravnjivanje Zapada sa zemljom, što invazijom, što nuklearnim udarima. Obe nacije oduševljeno stoje uz svoje lidere, daju im podstrek i zaklinju se da će biti uz njih do konačne pobede. Ni jedni ni drugi nemaju prijatelje u svetu, ali za to više i ne mare, okreću se jedan drugom, razmenjuju vojnike za žito i gas i sanjaju o trijumfu. 

Rusko ratno savezništvo sa Severnom Korejom nije samo hladni, vojni aranžman, ono je pre svega okupljanje oko istih vrednosti. Moskva i Pjongjang ne kriju da je stožer tih vrednosti – uništenje Zapada, kao izvora svih njihovih nesreća. Nakon previše dugih šest meseci i zaglavljivanja u Ukrajini, Putin i Rusija skidaju sa sebe i poslednji sloj lažnog predstavljanja kao civilizovane, evropske nacije, iza kojeg ostaje lice agresivnog nasilnika i prema svojoj okolini i prema svom stanovništvu, podjednako. 

Rusija jeste u ratnoj iznudici i bira sebi saveznike i prijatelje isključivo po tome ko može da joj direktno pomogne u ratnom pohodu. Izgleda da je ostala još samo na Severnoj Koreji i to je pravi odraz i mera, kako njenog unutrašnjeg stanja, a još više ogledalo njene pozicije u svetu. To je ponižavajuća slika, ali Rusija i njen lider su to svesno odabrali i u tom izboru istrajavaju. 

Biti danas partner takvoj Rusiji, znači pridružiti se jednoj samoubilačkoj avanturi i odreći se svakog očekivanja za bilo kakav civilizacijski napredak. Ako u Srbiji još uvek postoji bilo kakva dilema oko toga, neka rusko radovanje bratstvu sa Severnom Korejom bude poslednje u dugom nizu otrežnjenja. Jednostavno, put Srbije ne sme biti ka vrednostima koje oduševljeno dele Moskva i Pjongjang. Srbija nema ništa zajedničko sa tim. 

Obaveza lidera je da to prepozna, čak i ako ga istraživanja javnog mnenja vođenog emocijama, a ne racijom, uveravaju u suprotno. Narod bira vođu da ga predvodi, a ne da ga sledi, jer lideri moraju umesto njih da gledaju decenijama unapred i da donose odluke koje će doneti korist, a ne propast. Da je Kemal Ataturk raspisivao referendum za sve reforme koje je sprovodio, današnja Turska se ne bi mnogo razlikovala od one feudalne, moguće je da bi i sama bila u savezu sa Rusijom i Severnom Korejom. Na sreću, i zahvaljujući hrabrosti, viziji i mudrosti lidera kojeg je imala, ona je danas velika sila i zbog toga slavi „Oca Turske“ (Ataturka). Hoće li Rusija koja se bratimi sa Kimovom Korejom imati koga i šta da slavi? Ovo je pitanje i za današnju Srbiju.