Oružje najsavremenije tehnologije pravi realan problem i Rusiji i Zapadu, u vezi sa njegovim korišćenjem u Ukrajini. Na Zapadu ga je previše, ali na ukrajinskom ratištu je mnogo potrebnije oružje starije tehnologije, uglavnom artiljerijske municije. S druge strane, u Rusiji super-modernog oružja jednostavno nema. Osim u izjavama državnih čelnika, gde služi za motivaciju demotivisane vojske i ulivanje nade depresivnom stanovništvu.

Dmitrij Medvedev je prošle nedelje nastavio dugi niz saopštenja o misterioznom novom, najmodernijem i zastrašujuće ubitačnom oružju koje tek što nije stiglo na front. „Povećavamo proizvodnju najmoćnijih sredstava za uništavanje. Uključujući ona zasnovana na novim principima“, objavio je Medvedev na Telegramu. Razume se, bez daljih objašnjenja. Na primer, ako se ta proizvodnja “povećava”, to znači da ona već postoji na nekom nivou, i zašto se onda ti već proizvedeni sistemi ne upotrebljavaju na ukrajinskom frontu. Ili – koji su to “novi principi” na kojima se zasniva novo oružje, koje Medvedev namenjuje uglavnom zapadnim neprijateljima.

Jasno, nema ni novog oružja, ni novih principa ratovanja. Sve najnovije što ima, Rusija već koristi u svojoj agresiji na Ukrajinu. A to “najnovije” je toliko zastarelo da zapadna podrška Ukrajini mora da grebe po tamnim i zaboravljenim uglovima svojih skladišta da pronađe pandan ruskoj vatrenoj moći. Nešto najsavremenije i najefikasnije od tog arsenala koji koristi ili će koristiti ukrajinska vojska, odavno je prestalo da se proizvodi na Zapadu. Sistem HIMARS, na primer – 2008. godine, a PVO sistemi “Patriot” između 2014. I 2018. Ima ih samo u skladištima, ne i u fabrikama.

U čemu je onda svrha upornog ponavljanja jedne te iste priče o ruskom super-oružju za koje je pitanje trenutka kada će biti upotrebljeno? Ova anomalija nije nova u Rusiji, a nije čak ni njen ekskluzivitet. Mit o jedinstvenom, svemoćnom oružju koje će u trenutku izmeniti tok rata, star je koliko i ratovanje. Uvek je postojala nada da će se odnekud pojaviti super-moć (zato Medvedev pominje “nove principe” ratovanja) koja će zbrisati neprijatelja. Ovakvi mitovi su jedino mogli da se pojave i da žive u gubitničkim armijama, onda kada su bili suočeni sa propašću.

Hitler i sledbenici su bili uvereni da će njihove rakete V-1 i V-2 okrenuti ratnu sreću i doneti pobedu Rajhu. I kada se to nije obistinili, opet su bili uvereni da je preokret bio moguć, samo da su rakete stigle ranije. U ratovima u bivšoj Jugoslaviji, srpski teoretičari zavere, a dovodili su ih i na televiziju i objavljivali u tiražnoj štampi, uveravali su narod da postoji “Teslino tajno oružje”, nekakav zrak koji će zauvek uništiti neprijatelja kada za to dođe vreme.

Putin, Medvedev i ostali pričaju o nepobedivom novom ruskom oružju otkako su došli na vlast pre više od 20 godina. U podaničkoj političkoj kulturi, kakva je ruska, ovakav vid propagande ima snažno mobilizacijsko dejstvo. Ovaj narativ je glavni temelj za priču o nepobedivosti nacije i njenim pravičnim ciljevima. Ako su ciljevi visoko postavljeni, a Putin to radi konceptom “Ruskog sveta”, glavno sredstvo za njegovo ostvarenje je – nepobedivo oružje.

Rusija ga, međutim, nikada nije imala. Imala je samo reči o hipersoničnim raketama, podvodnim dronovima, zaslepljivačima satelita. Čak i onda kada je proizvela neko moderno oružje, ono je kolabiralo na prvom koraku. Tenk “armata”, na primer, imao je debakl na svom debiju na paradi na Crvenom trgu 2015. godine – stao je i odvukla ga je šlep služba. I onda kada su proizveli nešto savremeno, ruska vojska nije kupovala to oružje. Od oko 2.300 “armata” koliko se najavljivalo da će biti kupljeno za rusku vojsku, kao okosnica tenkovskih snaga, kupljeno je do 2020 tek 132.

Agresija na Ukrajinu bila je trenutak istine za dugogodišnju priču o nadmoći ruskog oružja. Ne samo da nije bilo ničega blizu o čemu su Putin i drugovi govorili godinama, nego je bilo previše ponižavajućih momenata. U kokpitu oborenog modernog aviona Su-34 na početku agresije pronašli su selotejpom pričvršćen civilni GPS uređaj, jer je pilot dobro znao da ne može da se pouzda na fabrički ugrađenu navigaciju. U uništenim ruskim oklopnim transporterima Ukrajinci su po pravilu nalazili papirne mape iz 1980-tih sa terenom koji su agresori došli da “oslobode” 2022. Kamioni za logistiku “druge armije na svetu” bili su obloženi drvenim trupcima kao zaštitom od udara granate. Zavoj koji su upotrebljavali ruski ranjenici i bacali po poljima proizveden je 1978.

Bajke Dmitrija Medvedeva o super-oružju neće prestati, nastaviće da ih govori i on i njegov predsednik i svi iz njihovog okruženja. Jednostavno, ne umeju drugačije da premoste jaz između stvarnosti i fikcije pod kojom su podigli naciju na osvajački rat. Efekat straha koji su uvek želeli da postignu kod ukrajinskog i zapadnog neprijatelja odavno je prestao, a tokom agresije na Ukrajinu potpuno iščezao. Ali još ima mnogo prostora da narativ o pobedonosnom ruskom oružju “prodaju” kod kuće, kao spasonosnu nadu koja može da drži podršku agresiji još koju nedelju i još koji mesec. Pobedonosno oružje se nikada neće pojaviti, zato što ne postoji i nikada Rusija nije bila blizu da ga napravi. Čak i nakon sloma pohoda na Ukrajinu, mnogi će verovati da je pobeda bila na dohvat ruke, samo da je bilo još malo vremena da se sistemi o kojima su Putin i Medvedev toliko govorili pojave na frontu. Ne bi valjda lagali sopstveni narod?