U pravljenju planova za agresiju na Ukrajinu, Rusija je morala da izračuna direktnu i indirektnu ekonomsku štetu koju će morati da podnese kao odgovor na njen ratni poduhvat. Pod pretpostavkom da su takve računice izvedene, a uradila bi ih svaka odgovorna država, Rusija je očigledno zaključila da može da podnese ekonomsku i političku štetu, i da će u krajnjem zbiru osvajanje Ukrajine pretegnuti kao veća korist.
Srbija bi morala da ima slične planove, i svakako ih ima budući da deset meseci ne donosi odluku da se pridruži evropskim sankcijama protiv Rusije, smatrajući da bi joj takva odluka donela veću štetu nego korist. Naravno u ovom slučaju govorimo samo o ekonomskim efektima i posledicama takve odluke ali ne i o vrednosnim i civilizacijskim razlozima uvodjenja sankcija agresoru na suverenu zemlju. Srbija, opet, ne zatvara vrata ni uvođenju sankcija, ako to bude neminovno, i ako šteta po srpsku ekonomiju bude toliko velika da bez sankcija Rusiji neće moći da se izbegne. Dakle i dalje ne govorimo o civilizacijskim i vrednosnim razlozima.
Ali, dok se takve kalkulacije vrše iz časa u čas, otvara se celo jedno polje u kojem Srbija treba da preispita svoje postojeće aranžmane sa Rusijom i da kao i u slučaju sankcija sebi postavi pitanje – da li su joj ti poslovi sa Rusijom zaista potrebni? Da li njihovo održavanje u životu donosi bilo kakvu korist Srbiji, ili su u situaciji ruske izolovanosti od Evrope i zapadnog sveta, ustvari balast? I bez uvođenja bilo kakvih sankcija Rusiji, Srbija može za kratko vreme da se reši dosta takvog tereta, gledajući isključivo sopstveni interes, ekonomski pre svega, ali i politički. Ni jedan ni drugi danas nemaju mnogo veze sa Rusijom, ako uopšte i postoje.

Za deset godina koliko postoji, Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu nije “prohodao”, njegov smisao nikada do kraja nije bio jasan. Teško je pronaći neku njegovu konkretnu akciju zbog kojeg je osnovan, a prilika je bilo na pretek. Možda je ovo zdanje u samom “dvorištu” međunarodnog aerodroma u Nišu za Rusiju trebalo da bude nešto više od hub-a za reagovanje u prirodnim katastrofama i nesrećama većih razmera, ali to se nije dogodilo, pre svega zbog upornog odbijanja Srbije da se ruskom osoblju prizna diplomatski status i imunitet. S druge strane, niški Centar je već deceniju izvor neprestanog sumnjičenja Srbije da u srcu svoje teritorije, na velikoj raskrsnici međunarodnih puteva i pruga, i tik uz drugi najveći aerodrom u zemlji, drži ruski polu-vojni, obaveštajni punkt, koji u slučaju potrebe može da preraste u pravu vojnu bazu.
Besmislenost Srpsko-ruskog centra potvrdila se više puta, na primer u novembru 2019, kada je za gašenje velikog požara na Staroj planini pozvan i plaćen unapred, džinovski avion-vatrogasac direktno iz Rusije, ne iz Niša. Završni dokaz neupotrebljivosti ovog centra i konačni razlog za njegovo zatvaranje je izlivanje amonijaka na pruzi kod Pirota, opet u neposrednoj blizini Niša. Ni tamo nije bilo srpsko-ruskog centra.
S ozbirom da od njega nikada nije bilo koristi, već samo štete po međunarodni imidž Srbije, neprestano izložene sumnji da je jatak obaveštajno vojnim instalacijama Rusije, zatvaranje niškog srpsko-ruskog centra preostaje jedina opcija, i posao koji bez ikakvih emocija i troškova može da se obavi odmah. Najveći balast koji Srbija može da skine sebi s leđa i bez sankcija Rusiji je obaranje ruskog vlasništva u NIS-u ispod 50%. Nad kompanijom je stalna “opasnost” da potpadne pod neki novi ciklus evropskih sankcija kada bi njeno poslovanje bilo blokirano, zato što je i dalje u većinskom vlasništvu ruskih državnih giganata. I srpski predsednik Aleksandar Vučić je u novembru za The Financial Times govorio o mogućnosti nacionalizacije jednog dela vlasništva u NIS-u, ako firma bude u opasnosti da bude blokirana evropskim sankcijama. Pominjale su se i neke velike evropske naftne kompanije koje bi preuzele rizično rusko vlasništvo, pa i azerbejdžanski državni SOCAR. Za Srbiju je najmanje rizično da ovaj posao obavi odmah, preventivno, ne čekajući da joj na vrata dođe neki novi evropski paket sankcija prema Rusiji i da proizvodnja stane.
Takođe, bez ikakvih sankcija Rusiji, moguće je već sada odmaći što više u preorijentaciji naoružanja Vojske Srbije sa dominantno ruskog/sovjetskog na zapadne proizvođače. Ovo je polje u kojem Rusija tradicionalno ima najveći uticaj na Srbiju, naravno uz svoju političku podršku srpskoj poziciji u vezi sa Kosovom. U okolnostima gde Rusija vrši invaziju na svog prvog suverenog suseda, i nalazi se pod teškim sankcijama Zapada, srpsko oslanjanje na rusko naoružanje postaje veliki balast i rizik – ne samo za njenu političku, već i za bezbednosnu poziciju. U tom smislu, naročito bi bilo efikasno što brže pregovaranje Beograda sa zapadnim proizvođačima borbenih aviona. Ovakav posao uvek ima i političku i bezbednosnu i ekonomsku komponentu. Često je ova prva najvažnija i vodi ka sklapanju posla.

Avioni MiG 29, kojima je Srbija u poslednjoj deceniji modernizovala svoje borbeno vazduhoplovstvo, aranžmanima sa Rusijom i Belorusijom, daju bezbednosno spokojstvo do 2025-26. godine, a to je u ovoj sferi koliko sutra. Vučićevi nagoveštaji iz aprila da Srbija hoće da kupi od Francuske 12 novih “rafala” i još 12 polovnih lovaca od neke druge zemlje – a pominjao je Britaniju i “tajfun”, više nemaju mnogo razloga za čekanje. Ranije najave da bi pregovori sa francuskim “Dasault-om” oko kupovine “rafala” mogli da krenu već početkom 2023, treba da budu potvrđene i koliko god moguće ubrzane. Srpska tranzicija sa ruskog na zapadno naoružanje, može da bude skidanje važnog i neproduktivnog tereta leđa Srbije i, naravno, dokaz da vodi računa o svojim političkim i bezbednosnim interesima.
Preostaje još jedna “kopča” Srbije i Rusije koja suštinski simulira razvijene ekonomske odnose dve zemlje, budući da ni po trgovini, ni po investicijama, ti odnosi nisu ni blizu vrha bilansa ni Srbije, a kamoli Rusije. Reč je o ruskom kreditu i, na osnovu njega, angažmanu ruskih kompanija na gradnji i modernizaciji železnice u Srbiji.

Nikada potpuno transparentan, nekoliko puta produžavan i uz stalni znak pitanja koliko je isplativ, ovaj aranžman startovao je još 2013. sa 800 miliona dolara, da bi šest godina kasnije bio uvećan za 172 miliona dolara. S obzirom na potpunu blokadu ruskog finansijskog sistema i njegovo izbacivanje sa globalnog finansijskog tržišta, za Srbiju je preko potrebno da ispita načine da se reši ovog zajma, refinansiranjem kod drugog poverioca ili na neki drugi način. Čak i ako bi na kratak rok pretrpela finansijski gubitak, Srbija bi se oslobodila velikog tereta poslovanja sa krajnje rizičnim partnerom, koji sigurno još mnogo godina neće imati pristup međunarodnom finansijskom sistemu. Takav partner, od kojeg beže svi, nije potreban ni Srbiji.

Ni za jedan od ovih koraka Srbiji nije potrebna odluka da uvodi sankcije Rusiji, sve može da ih obavi sama, i dužna je da ih obavi jer je to u njenom najboljem interesu. Kao što su u Moskvi (verovatno) pravili kalkulaciju za svoj osvajački pohod na Ukrajinu i (verovatno) zaključili da im se isplati, na isti način treba da se ponaša i Srbija kada je reč o njenoj političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj računici. Treba da misli na sebe i svoje resurse, a ko će pretrpeti štetu – to su valjda već izračunali u Moskvi uoči 24. februara.