Događaji u svetu odavno su postali teško predvidivi. Ne zato što se tajne bolje čuvaju, naprotiv, one „cure“ više nego ikad, nego zato što je svet više povezan nego bilo kada u istoriji. Dovoljno je da se nešto neočekivano desi u bilo kom kraju sveta i odmah će se osetiti na drugom kraju planete.

Na početku 2021. godine niko nije predvideo (niti je mogao) da će svetska trgovina da opadne, a onda se u martu ogromni brod „Ever Given“ zaglavio u Sueckom kanalu i blokirao 12% svetske trgovine, praveći štetu veličine godišnjeg srpskog GDP-a. Godinu dana ranije, svi svetski planovi, uključujući i naše privatne i porodične, srušio je virus Kovid-19. Još uvek nas drži oprez.

Nekadašnji ruski predsednik i premijer Dmitrij Medvedev nema nikakav oprez, njemu je već sada kristalno jasno kako će da izgleda 2023. Poljska i Mađarska će da okupiraju deo Ukrajine, Nemačka će sa nekoliko „satelita“ da formira Četvrti Rajh, Severna Irska će da se otcepi od Britanije, a Britanija će da se vrati u EU, jer će Unija do tada da kolabira, a evro će propasti. U Americi će izbiti građanski rat, a Kalifornija i Teksas će da proglase nezavisnost.

Ovo vašarsko gatanje zabavilo je publiku na društvenim mrežama, jer je luđe od najuvrnutije teorije zavere, a naročito zbog toga što autor nije starija gospođa sa turbanom na glavi, nego osoba iz najužeg kremaljskog kruga, nekada prvi čovek Ruske Federacije.

Medvedevu se ništa nije „javilo“ u vezi sa Rusijom, osim da će nafta otići na 150 dolara za barel, a gas na 5.000 dolara za hiljadu kubika. To je u Kremlju jedino što su poželeli od Deda mraza, ali malo je verovatno da će da se ostvari, prvo zato što Deda mraz ne postoji. Nije „dobio glas“ o Rusiji zato što su svi izgledi da ne može da dobije nijednu dobru vest iz budućnosti, a kao veliki patriota Medvedev ne želi da širi defetizam.

Rusija će, naravno, biti u centru najvažnijih svetskih zbivanja i tokom sledeće godine, ali ne na način koji je očekivala. Njena agresija na Ukrajinu biće okončana vojnim porazom i potpunim iscrpljivanjem vojnih i ekonomskih resursa. Za to nije potreban nikakav obrt na terenu, ni gledanje u pasulj.

Rusija uporno ide ka takvom ishodu još od prvih dana svoje februarske invazije. U proteklih 10 meseci isključena je iz međunarodnog finansijskog poslovanja, zamrznuto je na stotinu milijardi dolara ruskog novca u zapadnim bankama, od čega 300 milijardi ruske centralne banke. Na hiljade zapadnih kompanija napustilo je Rusiju, ostavivši je bez tehnološke podrške za bilo kakav ozbiljniji posao – od održavanja aviona, servisiranja bankomata, pa do eksploatacije nafte i gasa. Pred ruskim bankama su počeli da se prave redovi uspaničenih ljudi kojima banka ne može da isplati novac sa računa, jer ga nema. Ne zna se broj poginulih Rusa u Ukrajini, procena Pentagona u septembru je bila oko 100.000.

Čak i ako mir bude nastupio 1. januara, Rusiji su potrebne decenije da se oporavi od ubilačke avanture koju je sama pokrenula. Za svoje strateške proizvode – gas i naftu, trajno je izgubila svoje najveće tržište, Evropu. Ona je istovremeno sa sankcijama prema Rusiji, užurbano počela da se „skida“ sa ruskog gasa, uzimajući nove dobavljače. Tri četvrtine nemačkih kompanija koje koriste gas, saopštilo je da su smanjile potrošnju gasa, a da se to nije odrazilo na proizvodnju. Nekoliko evropskih država već je uspelo da ukine snabdevanje iz Rusije, jer se preorijentisalo na druge snabdevače, a velika italijanska ekonomija će svesti uvoz ruskog gasa na nulu već 2024.

Rusija ne može da nadoknadi ovaj gubitak jer su joj za veliki izvoz na istok potrebni novi transportni kapaciteti, koje opet ne može da napravi bez učešća velikih zapadnih kompanija. Slično je i sa naftom, koju može da prodaje ne skuplje od 60 dolara po barelu, po novom sankcijskom ograničenju EU i G-7.

Mir u Ukrajini će, zato, doći kao dan sloma ruske invazije, bez obzira na to što će u Moskvi biti proglašen neki novi dan pobede. Do tada, svet mora da nastavi da se štiti od ruske destrukcije, od njenih pokušaja da napravi maksimalnu štetu svima u okruženju, naročito Evropi koju smatra neprijateljem.

Balkan je već dugo, a naročito od kraja leta, važan poligon za ruski pokušaj da izazove krizu bilo gde izvan Ukrajine i na taj način skrene fokus Zapada sa svog najznačajnijeg fronta. Rusija će i u 2023, maksimalno koristiti vakuum koji je nastao u dijalogu oko Kosova, smatrajući s pravom da nerešena situacija može lako da se pretvori u otvoreni sukob Srba i Albanaca, a u najpoželjnijem slučaju – između Srbije i NATO.

Rusija najdirektnije želi sukob na Kosovu i povodom Kosova. Ona koristi svoje velike kapacitete za dezinformacije, svoje obaveštajne resurse, novac i politički uticaj da potpomogne paljenje kosovskog fitilja. To će nastaviti da radi, sve dok Beograd i Priština ne postignu sporazum, pod posredovanjem Amerike i EU. Ovo je trka sa vremenom u kojoj je ulog za Srbiju ogroman, to je njena bezbednost i bezbednost srpskog naroda na Kosovu.

Nećemo se mnogo pouzdati u nezvanične najave da bi sporazum mogao da bude postignut u martu, jer do sada je bilo mnogo sličnih očekivanja koja se nisu obistinila. Ali dogovor Beograda i Prištine ima velike izglede da bude sklopljen tokom 2023, dobrim delom i zbog pomenute trke s vremenom, u kojoj nasuprot sporazumu stoje ruska očekivanja za novo razbuktavanje sukoba na Balkanu.

Srbija ne treba da ima dilemu oko toga gde su njeni istinski državni interesi i ko u ovom trenutku može da joj pomogne da ih ostvari. To nije Rusija, naprotiv, ona radi direktno protiv interesa Srbije, i nastaviće na isti način sve dok bude zaokupljena svojim pitanjem broj jedan, a to je Ukrajina. Interes Srbije je dobar, a odmah zatim i što skoriji kompromis sa Prištinom. On je moguć i realno ostvariv već tokom 2023. To je prilika koja ne bi trebalo da bude propuštena.