Moderna Turska i moderni Balkan su vršnjaci, može se reći i – blizanci. Turska kakva je danas i Balkan kakvog ga sada vidimo, rođeni su u istom istorijskom trenutku, u godinama neposredno posle Prvog svetskog rata. Tada je i začeta istinska bliskost Turske i Balkana, nešto više od prijateljstva, možda i pravo bratstvo. Začet je odnos koji među njima nije postojao vekovima pre toga, iako su činili istu državu – Otomansku imperiju.

Mustafa Kemal-paša Ataturk, kojeg se ovih dana kada Turska slavi 100 godina parlamentarizma naročito sećamo, nije preobrazio samo Tursku. Deo njegove istorijske veličine je i u tome što je doprineo preobraženju čitavog Balkana. Šta je povezivalo ovog velikog čoveka i njegove velike savremenike na Balkanskom poluostrvu? Čime su se rukovodili ti veliki ljudi kada su samo u jednom trenutku uspeli da toliko zbliže Tursku i Balkan, da posle vekova života u odnosu dominacije i podređenosti, postanu prava braća, čije veze nisu oslabile ni posle stotinu godina?

Istorija je udesila da se i u Turskoj i na Balkanu početkom 20. veka pojave ljudi koji su gledali daleko u budućnost. Oni su je videli baš onakvom kakva je danas. To je vizija otvorenih društava, spremnih da napreduju, prihvatajući pozitivne uticaje od drugih. To je svest da se moramo neprestano menjati ukoliko želimo da ostanemo to što jesmo. To je ideja da susedi nisu pretnja, već blagoslov prijateljstva i podrške.

Menjajući Tursku, Kemal-paša je promenio i Balkan. Pitanje je da li bi balkanski vizionari ranog 20. veka uspeli da emancipuju i ujedine svoj životni prostor kroz ideju zajedništva, da u Turskoj i njenom lideru nisu imali ogromnu inspiraciju i uzor. Snaga i vizija kojima je Ataturk menjao svoju zemlju dobile su svoj eho i na Balkanu, gde su do tada zavađena i zaraćena plemena iskoračila napred, pružili jedni drugima ruke i zajedno krenuli da modernizuju svoj zajednički životni prostor, približavajući ga razvijenim društvima Evrope i sveta. U tom zajedničkom koraku, kao u baletskom „pas de deux“, začelo se prijateljstvo Turske i Balkana, koje je još u Ataturkovim godinama bilo prisno, kao susret dvojice blizanaca, koje je život razdvojio, pa ponovo zbližio.

Ovakav odnos personalizovale su ličnosti Ataturka i prvog jugoslovenskog kralja Aleksandra, koji nisu štedeli reči poštovanja i prijateljstva jedan prema drugome. Obojica su bili vojskovođe, znali su dobro šta znače strahote rata, a dobili su priliku da vode svoje nacije u vremenu kada to nije bilo nimalo lako. Aleksandar od Jugoslavije izrazio je veliko poštovanje prema Kemal-paši i njegovoj viziji nove Turske, kada je odbio poziv zapadnih savezničkih sila da 1921. godine pošalje svoje trupe u Tursku da se bore protiv Ataturka, što je turski lider znao visoko da ceni. „Jugoslavija je postala veoma jaka država na Balkanu, pošto je jugoslovenski narod na delu dao očiglednog dokaza o svome pravu za stvaranje ovako velike države. Predratna Srbija junački je ratovala protiv Austrougarske i sa uspehom i onda kad snage nisu bile jednake“, govorio je Ataturk 1923. godine, a njegove reči prenela je tadašnja beogradska štampa.

Dve zemlje i dva lidera ubrzano su radili na jačanju savezništva, što je krunisano početkom 1934. godine, formiranjem Balkanskog saveza, u koji su pored Turske i Jugoslavije, ušle i Grčka i Rumunija. U međuvremenu, lideri su razmenjivali reči i gestove prijateljstva, a posebno je bio upečatljiv poklon Turske Jugoslaviji u vidu velikog komada zemljišta u rezidencijalnom delu Ankare, na kojem je Jugoslavija podigla ambasadu i rezidenciju, vernu kopiju kraljevskog dvora iz Beograda. To je i danas najlepše i najimpresivnije srpsko diplomatsko predstavništvo u svetu.

Odlazak Aleksandra 1934. i Kemal-paše četiri godine kasnije, nije značio i prekid prijateljstva Jugoslavije i Turske. Naprotiv. Pokazaće se da će ih njihova vizija daleko nadživeti i da će obavezivati njihove naslednike. I lider socijalističke Jugoslavije, maršal Tito gajio je velike simpatije prema modernoj Turskoj i njenom utemeljivaču Ataturku. Njegova poseta Turskoj 1954. godine bila je veličanstvena, građani Istanbula i Ankare mahali su mu dok je prolazio ulicama, a na gradskim palatama pisalo je „Dobro nam došli“ na srpskom jeziku! Samo godinu dana pre toga, Turska, Grčka i Jugoslavija potpisale su strateški važan sporazum o prijateljstvu, koji je ustvari bio dogovor o odbrambenom savezu, jer je predviđao koordinaciju vojnih komandi. S obzirom na to da su i Grčka i Turska tada već bile članice NATO-a, smatra se da je Jugoslavija ovim sporazumom de-facto pristupila NATO-u, iako formalno nikada nije bila njegova članica. Bez obzira na to što je kraj 20. veka doneo težak i krvav raspad balkanske jugoslovenske zajednice, očuvan je dobar duh prijateljstva i veza Balkana sa Turskom, bez obzira o kojoj balkanskoj državi da je reč. Temelj ovih odnosa koji je pre skoro jednog veka postavio Kemal-paša, zajedno sa svojim balkanskim partnerima i prijateljima, čvrst je i danas kao što je bio prvog dana. Srbija i Turska danas su bliske kao i u doba Aleksandra i Ataturka, njihovi narodi gaje simpatije jedan prema drugom, posećuju se sve češće, dive se zajedničkom istorijskom nasleđu, ali i posluju, čini se, više nego ikada. Uskoro će, uz odlučujuću podršku Turske, početi gradnja auto-puta Beograd-Sarajevo, koji će biti simbol novog povezivanja unutar Balkana, ali i simbol njegovih novih, jakih veza sa Turskom. Njegove temelje držaće, mnogo jače od betona, vizija zajedništva i bliskosti koju je pre mnogo decenija imao pred sobom Mustafa Kemal-paša Ataturk.